Zapadna Inicijacija

Ознаке

magija andjela, slobodni zidari

Inicijacija je ritual, sveti čin koji nagoveštavajući početak novog života predstavlja duhovno dejstvo koje, prisećano kroz Obred, oplođuje preko inicijatora, inicijata postavlja na put kojim, kroz prevazilaženje iskušenja i naknadnog dostizanja sve viših nivoa svesti, se on dovodi do spoznaje sopstva, a zatim do osvajanja viših nivoa duha i čiste intelektualnosti.
Da bi se ovo desilo potreban je legitiman i autentičan inicijator, potreban je legitiman i autentičan Obred i inicijat opremljen posebnim karakteristikama.
Legitimnost inicijatora proizilazi iz legitimnog i kanonskog nastavka uzvišene moći njegovog/njenog prethodnika, pored unutrašnjih posebnih sposobnosti koje su iskorištene u životu potpuno posvećenom inicijacijskom poretku. Njegova autentičnost proizilazi iz njegovog uzornog života, iz njegovog ponašanja, iz njegove posebne harizme sračunate pre svega na osnovu njegovih dela i nečeg neizrecivog što nije od ovoga sveta već dolazi iz drugih svetova.
Legitimnost i autentičnost časnog Obreda utisnuta je drevnošću i tradicionalnim poreklom organizacije koja ga održava, njegovim vezama za izabrane nivoe sa kojih dolazi i kroz koje je usmerena, čistotom i organizacije i dotičnog obreda i, pored toga, njegovim vezama sa tradicijom. Ako bi jedan jedini element legitimnosti i autentičnosti bio lažan, bili bismo u profanom nivou sa posledicama koje iz toga proizilaze.
Posebne karakteristike inicijata ogledaju se u snazi njegove želje za znanjem, u njegovoj sklonosti suočavanju sa iskušenjima, u njegovom shvatanju neophodnosti oslobađanja svetlosti tradicije večnih, neposrednih i nepromenljivih vrednosti. Mitska drama se sastoji od čovekove volje za vaskrsenjem, koja može doći tek nakon iskustva mistične smrti koja uključuje pobednički prolazak kroz četiri elementa.
Uvodni deo drame zasniva se najpre na „prepoznavanju sumnje” koju čovek pravi u sebi dopuštajući sebi da bude posednut negativnim silama koje preovladavaju kod kandidata, u vidu strasti, mana i predrasuda, a potom se zasniva na borbi protiv strasti, mana i predrasuda.
Centralna tačka drame je zasnovana na pobedi nad četiri elementa i ekvivalentna je kalcinaciji, rastvaranju, razdvajanju i transformaciji poput alhemijske tradicije.
Završni deo se zasniva na vaskrsenju koje se sastoji od predpostavljanja inicijatora kao predstavnika atribucija božanske veličanstvenosti.
Obnovljeni čovek postaje Kralj bez Kralja,i u ovom stanju on oličava sve moći Čoveko-Boga.
Tema inicijacije, u svim tradicijama, bila je izražena u ekvivalentnom simbolizmu, i sa nekim razlikama koje zadržavaju suštinski ista značenja. Najvažnije su: tema sumnje, tema prolaska zemlje, prolaska vode, prolaska vatre, prolaska vazduha i tema smrti – principa ponovnog rođenja.
Pod prolazom podrazumevamo prevazilaženje gustih i suptilnih elemenata koji čine ljudski sastav. To znači izbacivanje iz zavisnosti ovih elemenata, koji sprečavaju prelazak iz jednog stanja u drugo, odnosno u stanje oslobođenja – uzdizanje na božanski nivo.
Prevazilaženje stihije znači preobražaj ličnosti, kao neophodan uslov za buđenje božanske bezličnosti koja postoji u svakome, a koju jedni nazivaju „unutrašnjost“, a drugi „božanski anđeo“ ili „Emanuilo ili „Bog u nama“. , itd.
Metod i teme inicijacije su nam prenete kroz mitove, alegorije i simbole, isprepletene zajedno za bolje razumevanje različitih faza metode.
Zaista, mitovi su, u svojoj opštosti, narativi u kojima se radnja različitih likova rukovodi situacijama jednog junaka, Čoveka, u kojima se ukazuju na nedostatke, mane i predrasude, strasti i vrline onoga ko je u mitu Heroj.
Čovek koji pamti, ma koliko mutno, sreću sveukupnog znanja uvek će imati beskrajnu nostalgiju. Nostalgiju koju je stekao onog trenutka kada je „otvorio oči“ pojevši „jabuku“ i koja je odmah postala neprozirna i izgubljena nametanjem prirodnog tela i naknadne ličnosti, u „padu“.
Ovaj čovek, u trenutku razmišljanja, oseća se podstaknutim da traži tu tačku sreće. On, dakle, neizbežno napreduje ka smeru inicijacije. On, međutim, shvata da je ovaj put trnovit i pun prepreka i opasnosti zbog uslova koje izaziva ljudska priroda i naravno ličnost maskirana dodatnim opterećenjima tokom generacija.

A ako niste inicirani ima li nešto što možete da radite?

Ознаке

Tantra

Za one koji još nisu formalno inicirani u Devi mantru, nema višeg dostignuća od pojanja imena Šri Durge.
Sedite na udobnu asanu na čistom podu na crvenoj vunenoj prostirci koju samo vi koristite, noseči čistu odeću (po mogučnosti doti anga vastra) nakon kupanja.

Guru vandana – Namaha Šivaja (namaskara mudra u srcu lotosa)

Ganapati vandana – Šriman Mahaganapataje Namaha

Uzmite pančapatru (mali bakarni, ili srebrni, sud sa malom kašikom) napunjen čistom vodom za piće.
Pokrijte posudu desnom rukom i pevajte „Durga“ sedam puta. Voda je time prečišćena. Poškropite vodu tri puta na glavu, srce i intimni deo mantrajući (Šri Durgajai Namaha)
Nanesite mrvicu vibutija nakon što pevate ime Šive na nju, nanesite kumkumu pevajući ime Devi na nju, zavežite šiku ako je imate. Uvek zaštitite i pročistite svoje telo tako što ćete nositi minđuše, kumkuma basme/rakta čandanu, barem jednu rudrakšu ako težite da budete obožavalac Devi.
Uradite daranu na asanu u kojoj vas Bagavati Bu Devi nežno drži u svom krilu i daje vam ono što vam je nedostajalo da izvodite sadanu.
Uzmite rudrakša malu (koju samo vi koristite), pročistite je vodom, tilakom od čandana kumkume i dodirnite svoju glavu stavljajući je u običnu crvenu gomuki vrećicu od pamuka ili svile.
Uradite aćamanu tri puta uzimajući kap vode svaki put govoreći: „Šri Durgajai Namaha“.(
Uradite anuloma viloma pranajamu pevajući „Durga“ u odnosu 1:4:2.
Uradite njase preko tela pevajući „Durga“ tri puta.
Ako znate da pevate sanskritske dajane, izaberite dajanu Šri Durga Bagavati koja vam se sviđa i uradite manasa panča upačara puđu. Ako ne znate nije potrebno. Ako pogrešite pokušavajući i dalje nema problema.
Uzmite malu i uradite Durga đapu najmanje 10 ponavljanja male, ne treba mnogo vremena za to. Nemojte povećavati ili smanjivati broj đapa, ali održavajte doslednost.
Nakon što završite, sipajte malo vode kroz srednji i domali prst govoreći na svom maternjem jeziku da nudite đapu Božanskoj Majci na Njenom levom dlanu ili stopalima.
Zahvalite se asani i mali što su vam pomogli pri sadani.

Sve je ovo naravno mnogo lakše u Indiji gde se to sve može naučiti od nekog ko je iniciran i to praktikuje. Ako je ispravan ovo će nekom pokazati bez ubrtanja ušiju i maltretiranja, a za uzvrat mu se nešto ponudi kao dar. Ako ga dodirnete istom rukom nešto ponudite Devi.

Ritual Maitune

Termin „Maituna“(मैथुन) potiče iz Sanskrita i obično se povezuje sa određenim aspektima tantričkih praksi u hinduizmu i budizmu. Uključuje sveto i simbolično seksualno sjedinjavanje muškarca i žene kao sredstva za postizanje duhovnog rasta, buđenja i oslobođenja. Ritual se obično izvodi u ritualnom i kontrolisanom okruženju i duhovna je praksa koja se izvodi u okviru tantričke tradicije. Nema Gurua, nema ni tantre.
Maituna je samo jedan aspekt Tantre, a Tantra je, zauzvrat, samo mali deo ogromne i raznovrsne tapiserije hinduističkih duhovnih praksi.

Detalji načina izvođenja Maitune mogu se razlikovati od regiona do regiona i od tantričke linije do tantričke linij, ali neki zajednički elementi povezani sa ovim ritualom uključuju:

Tantričku tradiciju: Maithuna je suštinska komponenta tantričke tradicije. Tantra je duhovni put koji nastoji da prevaziđe dualnost. Maituna uravnotežuje odnos Šive i Šakti.

Sveti simbolizam: Maituna je duboko simbolična. Predstavlja Jedinstvo ne samo u fizičkom smislu, već i na svim planovima da bi se dostiglo više stanje svesti. Simbolizuje sjedinjenje individualne duše (Atman) sa univerzalnom svešću (Braman).

Duhovna transformacija: Primarna svrha rituala Maithuna je duhovni rast i oslobođenje (mokša).

Tajnost i selektivnost: Ritual Maithuna se smatra naprednom praksom i nije namenjen svima. Generalno je rezervisan za inicirane praktičare koji su prošli rigoroznu duhovnu obuku i imaju vođstvo kvalifikovanog učitelja. Zbog svoje svete prirode i potencijala za zloupotrebu, drži se u tajnosti i otkriva se samo onima za koje se smatra da su spremni za takve prakse.

Ritualna primena: U tantri Maituna uključuje upotrebu specifičnih ritualnih sredstava, kao što su jantre (sveti geometrijski dijagrami), mantre (napevi) i mudre (ritualni gestovi rukama). Ovi elementi ritualu dodaju sloj sakralnosti i namere.

Integracija želje i duhovnosti: Za razliku od nekih asketskih tradicija koje potiskuju želje, ritual Maithuna priznaje i integriše ljudske želje u duhovno putovanje. Ona uči da želje mogu biti stepenice ka višoj svesti, a ne prepreke.

Poštovanje ženskog: U ritualima Maitune, značajan je naglasak na Svetu žensku energiju, koju predstavlja boginja Šakti. Ova praksa poštuje moć žene.

Neophodno je pristupiti temi rituala Maituna senzitivno i sa poštovanjem, jer je to složen i filigranski iznijansiran oblik određenih duhovnih tradicija Azije. Praksa i tumačenje Maitune mogu se uveliko razlikovati među različitim tantričkim linijama i treba ih razumeti u okviru njenog kulturnog i duhovnog konteksta.

A sad da vidimo šta o Brahmaćariji kaže Abinavagupta

„Onaj ko poštuje polni odnos
maitune se smatra brahmačarijem“.

Tantrička sublimacija, transformacija seksualne energije, oblik je čednosti (bramaćarija). Abinavagupta karakteriše brahmačariju na sledeći način:

onaj koji je opušten… koji čak i tokom seksualnog spajanja održava savršenu svest, a njegovo telo je izuzetno mirno; ko je potpuno svestan kakvo se ponašanje prema AtiMargi (tradiciji) smatra neprihvatljivim; koji je potpuno prosvetljen i istinski svestan, koji je uvek nezavisan, koji dolazi u kontakt sa objektima samo da bi stekao natprirodnu sposobnost da bude svestan, da doživi sopstvenu svest, a ne u pohlepi, koji nema stav “ vezane životinje“ – onaj koji je bezuslovno odan velikom putu.

Onaj čije ponašanje ukazuje na pažnju prema sebi, kako u jeku svetskih poslova, tako i tokom izvođenja rituala „levog” puta (vamaćara), odlaže ejakulaciju tokom rituala (ritualnog snošaja), a kad dođe do ejakulacije:

„Ako se um u trenutku ejakulacije spontano smiri (sve vibracije misli prestanu), u njemu se odmah javlja svest o blaženstvu. Nastalo stanje je iscrpno opisano kao „pripadanje Bramanu“.

Dakle, glavni kriterijum za brahmačarju je stanje svesti koje je stalno uronjeno u Apsolut (Brahman).

Poređenje metoda tradicionalnog isceljenja istoka i zapada

Ознаке

Mistično isceljivanje, Tantra, Šamanizam

Sažetak rada: Cilj rada: Sagledavanje sličnosti i razlika zapadnog i istočnog načina mističnog isceljenja i izvodjenje zaključka kakva može biti korist za savremenog čoveka od toga. Metode rada: Na osnovu literature, informacija iz ličnih kontakata i iskustva samog autora napravljena je komparacija istočnih i zapadnih metoda i pokušano je da se izvede zajednički sadržatelj za iste.  Rezultati: Uporedjivanjem došlo se do zaključaka da nezavisno jedni od drugih i na istoku i na zapadu postoji sličnost metoda istoka i zapada na obe razine, narodnoj i “elitnoj” Zaključak: Mehanicistički pogled na svet koji preovladava na zapadu nije pogodan za ovakve oblike lečenja, ali pojedinac promenom svog pogleda na svet može da utiče na svoje zdravlje.

Svedoci smo pojačanog interesovanja za sisteme tradicionalne medicine raznih za nas egzotičnih zemalja i naroda. To nameće potrebu i za jednim fenomenološkim sagledavanjem ove tematike i izvodjenjem odredjenih zaključaka, te definisanja okolnosti i pogleda na svet koji razlikuje pristup svetu karakterističan za zapadni analitički um od ovog drugog.

Mehanicistički model po kojem se shvata svet postaje na zapadu dominantan od vremena Dekarta koji ga je prvi izložio, da bi nakon njega Njutn ostvario sintezu izmedju naučnog znanja i principa,  čime je mehanicistički pogled na svet postao temelj moderne nauke. Po mehanicističkom pogledu na svet sve funkcije u materijalnom univerzumu po analogiji odgovaraju funkcionisanju mašine i ništa što ne može da bude konstruisano na takav način ne može ni stvarno da postoji.  Mehanicizam podrazumeva da se svaka pojava svodi na svoje sastavne delove, da je svrha nauke da odredi te sastavne delove i da utvrdi opšte zakone po kojima funkcionišu. Time svaki efekat ima prethodni uzrok koji je moguće prethodno odrediti u terminima tih opštih zakona.

Holistički pogled na svet (od grč. holos sav, ceo) zasniva se na načelu da neživi ili živi sistem predstavlja celinu koja je nesvodljia na delove i zato se složene pojave ne mogu objasniti samo analizom pojedinih delova. Na holističkom principu se zasnivaju mnoge tradicionalne medicine Azije, Afrike i Amerike, kao i moderna energetska medicina. U moderno vreme ga je popularisao Džem Smats koji mu je i dao naziv, svojom knjigom Holizam i evolucija. On je pokušao da sve životne fenomene svede na sveobuhvatni metodološki pristup, suprotno od mehanicizma.

Razmotrimo najpre zapadni tradicionalan pristup isceljenju. Zapad je poznavao elitnu i narodnu duhovnost. Narodna duhovnost je bila orijentisana na veoma konkretne ciljeve koji su imali veze sa svakodnevnim potrebama. Zdravlje članova zajednice je bilo veoma bitna tema te duhovnosti. Uzećemo za primer bugarsku vidaricu Djenu.

Djena Vidarica je rodjena 1888. u bugarskom selu Lesidrenu. Do svoje 28. godine imala je troje dece od kojih su dvoje umrli, sve dok se ispred nje nisu pojavile tri žene i jedan muškarac, lepo odeveni i natprirodne visine.Prvo se bila uplašila da su došli da joj uzmu i treće dete, ali su joj rekli da se ništa ne plaši i da je izabrana da leči ljude biljem.

U prošlosti verovalo se da bolest dolazi od negativnih energija izvan čoveka i struktura bajalica koje se koriste za lečenje mogla je da  uključuje brojanje unazad i to se radi  obično do devet do nule, kako bi se proterala bolest ili bol. Takodje, česta su pozivanja na mitološka mesta gde su stvari izokrenute, recimo gde vukovi ne zavijaju,  gde se šalje bolest, neki baksuz ili nevolja kako bi ostali tamo zarobljeni. Energija koja izaziva problem se šalje u tu zemlju gde je sve naopako i neplodno, tako da odatle ne može da više čini štetu.

Kada je Djena prihvatila da sledi svoju sudbinu jedna od te tri žene joj je rekla da nadje izvor u šumi i da će levo od izvora biti veliki kamen. Pored kamena, takodje na levoj strani, biće sneg i kad ga razgrne tu će naći tri biljke. Nakon toga joj je rekla da ih pripremi u vodi na odredjeni način. Dan nakon toga trebalo bi da sretne troje nepoznatih ljudi, majku, oca i ćerku koja je bolesna I za koju traže pomoć, te da onda isprska ćerku tom vodom  kako bi je izlečila.

Nakon toga, te tajanstvene žene su joj dolazile noću i govorile gde da skuplja koje bilje, kako da ga priprema i kome kakvu terapiju da daje. Po priči lečila je i slučajeve koje je zvanična medicina maltene bila otpisala.

Djena nije mogla da pozove tri žene i misterioznog stranca kada bi ona to želela. Oni su sami dolazili, tada bi ona pala u trans i nikog ne bi videla, ne bi čula oko sebe, i govorili joj šta treba da zna i koga da leči, a koga ne.

Narodno isceljenje se dakle zasnivalo na uništenju bolesti silom, ili na teranju bolesti iz obolele osobe, tako što bi bolest bila dislocirana negde u neki mitski predeo, ili u neku životinju. Razmotrimo sad korene elitističke duhovnosti na zapadu.    

U okviru zapadne judeo-hrišćanske tradicije postoji verovanje da su Adam i Eva pre pada imali telo načinjeno od svetlosti, koje su izgubili zbog svog greha i po Bibliji je po izgonu iz Raja Bog Adama i Evu obukao u haljine od kože. Doslovno tumačeći Bibliju mi mozemo da zaključimo da je Bog, budući da su se Adam i Eva stideli svoje nagosti, bukvalno za njih sašio kožnu odeću. Ono što je bunilo mistike bila je činjenica da samo nekoliko stihova ranije Biblija kaže da su Adam i Eva sami sebi napravili pregače od lišća smokvinog. U dvanestom veku jevrejski filosof Abraham ibn Ezra je pokušao je da to pitanje racionalizuje zaključivši da ili su Adam i Eva  prvotno bili stvoreni samo od kostiju i kože zbog čega im je Bog postavio, nakon izgona, na meso epidermalni sloj kako bi bili zašticeni od svega onoga što ih nije moglo ugroziti u Raju, ili im je Bog stvarno napravio neku odeću od kože da se odenu. Stotinu godina kasnije objavljen je Zohar, ključna knjiga jevrejskog misticizma.  Zohar se na jednom mestu bavi odećom koju Aaron nosi u divljini dok sluzi obred u Tabernaklu. (Izlazak, 39:1 & 41). Budući da je Tabernakl sveto mesto Aaron je po Božjoj zapovedi morao da ima posebnu odeću. Tabernakl je bio deo Neba na zemlji, zato je Aaron morao da nosi odeću nalik na onu na nebu. Preračunavanjem numeričkih vrednosti  reči za odeću u Bibliji zaključeno da  je ona bila načinjena od „ostataka svetlosti“ sa Neba. Naravno,  Zohar za razliku od Abrahama ibn Ezre  zaključuje da su Adam i Eva u raju imali odeću od svetlosti koja je padom iz Raja zamenjena kožom.

U šesnestom veku poznati jevrejski mistik Isaija Horovic naglašava ovaj odnos kože i svetlosti kao osovinu na koju se oslanja Zohar., te ističe da izgubivši Svetlo Raja ljudi više nisu u stanju da uoče povezanost zemlje, nebesa, duha i materije, te nisu više u stanju da prepoznaju Božiji Zakon kao što su to mogli u Raju. Otuda nastaje bolest jer ljudi vise nisu bili u Harmoniji.

Na hebrejskom se reči svetlo i koža se izgovaraju kao or. Mističnim preračunavanjem brojčanih vrednosti i kombinacija slova dobija se interpretacija mita po kojoj su poslušavši zmiju Adam i Eva izgubili mesto u Raju  i od stanja bića svetlosti prešli u bića u mesu i koži. Prvobitni greh im je otvorio oči, videli su da su nagi. Iskusili su dobro i zlo za šta su njihove oči bile zatvorene do tada.   O tome govori i skup tekstova iz 16. veka koji se naziva Midraš Rabah gde se kaže da je Adamova odeća u raju bila blještava poput baklje.

Sefat Emer, jedan drugi i savremeniji jevrejski mistik, objašnjavao je da je Svetlost skrivena unutar čoveka i da kroz kožu može da zasija samo u specijalnim momentima i da će tako biti do  dolaska mesijanskog doba. Time Sefat objašnjava sjaj Mojsijevog lica kad se okrenuo ka planini Sinaj. Po njemu, pore na našem licu su zatvorene zbog greha i kroz njih ne može da sija Svetlost.

Današnji obred obrezivanja dečaka kod Jevreja, brit mila što znači Savez obrezivanjem, ima simboličnu svrhu da oslobodi tu svetlost u čoveku. Ime za brit mila je nekad bilo maor, što se rimuje sa or, reči za koju smo videli da znači svetlost. 

Po takvom shvatanju  čovek, mikrokosmos,  načinjen je u Raju po uzori na makrokosmički model. Stoga ono što čoveka sada razlikuje od Boga jeste to da čovek ne sija. Oboženje znači probuditi svetlost u sebi i centralna misterija istočne crkve, tj pravoslavlja, jeste misterija tavorske svetlosti. Tavorska svetlost je svetlo koje se pojavilo na planini Tavor prilikom Isusovog preobraženja i to je osnov i mistične prakse isihaizma kako ju je postavio Grigorije Palama. Spoznaju Boga prati iskustvo svetlosti. Često se kaže da je Bog Ljubav, ali isto tako se kaže i da je Bog Svetlost. Po Sv. Makariju Egipatskom  blagodat svetoga duha je oganj zapaljen u srcima hrišćana koji čini da oni gore ispred Boga kao sveće. 

Pojava mističnog pokreta rozenkrojcera u 17. veku u neku ruku je značila povratak vrednosti mistične teologije koja je u davnim vekovima ustuknula pred teolozima koncepata. Rozenkrojceri su na zapadu bili vrhunac “elitističke” duhovnosti, a osnovni cilj i zadatak koji su imali bio je da putuju i da besplatno leče inspirisani Hristovim rečima “propovedajte jevandjelje I lečite bolesne”. Za razliku od narodne duhovnosti, ova elitistička duhovnost je lečila tako što bi, pozivajući se na Hrista, kod obolelog izazvala osećaj svetlosti koji bi iznutra lečio bolest tako što bi je “pojeo”.  U tu svrhu poslužićemo se ilustracijom načina na koji je to radjeno, a i danas se radi, medju takozvanom Azijatskom braćom, koji su još nazivani Vitezovima Svetla, retkim naslednicima rozenkrojcera koji su do danas ostali misterija i za koje je karakteristično da ništa od onoga što rade nije nikad javno objavljeno. U jednom momentu članovi bi postajali Majstora Terapeuti, alternativni naziv bio je Spasitelj, a još redje Emanuel što je jedno od imena kojim je nazivan Isus u Jevandjelju po Mateju. Moto po kojem su se vodili  bio je Isus Hrist sve pobedjuje i to je bio i monogram koji je pisan iznad i ispod molitve koju su koristili za isceljenje bolesnih.  U velikoj meri ova grupacija se oslanjala na Vizantiju budući da su molitve na grčkom, tako da bi se mogle izvesti suštinske sličnosti sa isihazmom, ranije već pomenutim mističnim pokretom tihovanja koji je bio karakterisan iskustvom svetlosti koji su monasi doživljavali i koji se bio pojavio na Svetoj gori u desetom i jedanestom veku.

Narodna duhovnost je lečila monopolom nad moći i tu se na bolest, za koju se smatralo da je mističnog porekla, kako je već ranije napomenuto, išlo silom. Bolest bi se direktno napadala po principu slično se sličnim uništava, da bi se ili uništila ili da bi se stavila u neku vrstu karantina na nekom mitskom mestu koje je izolovano.  Elitistička duhovnost je lečila tako što bi mistik svoje vlastito iskustvo osećaja ljubavi i svetla koje se doživljavalo iznutra  izazvao i kod obolelog. Tako bi ga zapravo mistično iskustvo, a to je bilo iskustvo unutrašnjeg svetla koje se na freskama prikazuje kao oreol, koje je istovremeno i Ljubav, lečilo od bolesti šireći se telom obolelog i tako praktično “jedući” bolest, odosno negativnu energiju pretvarajući je u pozitivnu. U prvom slučaju isceljenje pacijenta je bilo njegovo oslobadjanje od bolesti, a u drugom je mistično isceljenje bilo ne samo lečenje bolesnika nego i isceljivanje same bolesti.

Pogledajmo sada način na koji je to radjeno na Istoku, konkretno u Indiji. Indija poznaje narodnu tradiciju, koju nazivaju tantra i koja je po svemu sudeći skup običaja lokalnih plemena koja su ih zadržala i nakon invazije Indo-evropljana koji su doneli svoje običaje koje su nametnuli lokalnom stanovništvu i od kojih je nastao njihov elitistički sistem duhovnosti koji znamo kao vedski. I tantra i vedski sistem uključuju metode lečenja, mi se ovog puta nećemo, sem generalno, baviti ajurvedom kao tradicionalnom indijskom metodom, iako ona uključuje i delove onoga što ćemo obraditi. Zajedničko i tantri i vedskom sistemu je to da se oslanjaju na takozvanu mantru. Mantra je reč ili rečenica koja se izgovara.

Pošto se verovalo da bolest nastaje uzrokovana, slično starim evropskim verovanjima, negativnim energijama koje deluju na čoveka spolja zanimljivo je da razmotrimo značenje reči mantra. Reč mantra se sastoji od reči man (um) i trai (zaštititi). Dakle mantra je ono što štiti  um od negativnih energija. Slično evropskim narodnim verovanjima drevna tantrička etika nije poznavala kategorije apsolutnog dobra ili apsolutnog zla i sve energije oko nas, smatralo se, mogu da nas da deluju i dobro i lose.

Poreklo tantre je u plemenskom šamanizmu Indije i Nepala. Šamanizam, tantra i vedski sistem su holistički, ne bave se pojedinačnim problemom osobe, nego ličnošću i njenim odnosom sa univerzumom oko nje. Bolest nastaje iz narušavanja balasta, oko toga se slažu, a ono gde se razliku jeste način na koji pristupaju isceljenju.

Šamanizam leči kompenzacijom. Šamani su animisti i veruju da u svemu postoji duh, oni na Nepalu leče žrtvom koju prinose duhovima kao kompenzaciju za izlečenje. Vedski sistem se oslanja na verske ceremonije, pudje, koje su slične onome što je na zapadu misa, posvećene isceljenju konkretnih bolesnika. Tantrik to radi prvenstveno po narodnim običajima, često karakterističnim za njegovo selo, koji se baziraju na izgovaranju mantri.  I vedski i tantrički sistem koriste mantre, razlika je u tome kako te mantre deluju.

Vedske mantre su uglavnom rečenice iz indijskih svetih knjiga. Te mantre su molbe da se nešto dogodi, da neka visa sila interveniše i spase onog kome je to potrebno. Često se to radi tako što se negativnost koja izaziva bolest zapravo nudi nebeskoj svetlosti kako bi je ona “pojela”. Najpoznatija vedska mantra za lečenje verovatno je Mritjandjaj mantra. U slučaju Mritjandjaj mantre u pitanju je molba energijama koje održavaju vitalnu životnu energiju, koja se zove prana po shvatanju energetske anatomije indijske filosofije, da nastave sa time i da bolesniku vrate balast i harmoniju sa univerzumom i tako ga ozdrave. Tantričke mantre su drugačije i one su mantre zasnovane na moći i sili. Leči se ili mantrama za smrt (maraka), gde se cilja na negativnu energiju koja se tako pokušava uništiti, ili na mantrama za kontrolu (vašikaran), kojima se ta energija potčini i pošalje daleko od bolesnog, ili posebnom vrstom mantra koje se nazivaju oružja (astra) i koje su indirektan način da se nešto ubije. Prve dve vrste mantra su posebna kategorija mantra koje se ne izvlače iz vedskih spisa, dok je treća pomenuta vrsta vezana za vedske mantre, ali na način da se prave tako što se vedske mantre čitaju unazad.

To je slično srednjovekovnoj narodnoj interpretaciji Biblije. Posebno zanimljiv deo Biblije su psalmi i deo narodne medicine tog vremena  bio je da se u svrhu lečenja odredjeni psalmi čitaju od kraja ka početku. Iako to nekom može delovati kao mračno, zapravo to je samo okretanje vremena i vraćanje na početak, ka Izvoru koji onda leči.

Sličnosti u lečenju izmedju istoka i zapada su velike. Lavirinti koji su danas deo nju ejdž kulture, zapravo su bili deo mistike Evrope u prošlosti koja datire iz vremena pre hrišćanstva, a potom su postali i deo hrišćanstva  gde su predstavljali simbolično hodočašće u Jerusalem i prolazak kroz godine Hristovog života. Lavirinti su bili povezani sa lečenjem. U Indiji analogija tome bi bila mandala, koja je samo dvodimenzionalni plan trodimenzionalne gradjevine koja je bila kompletna slika njihove mitologije i gde se meditacija i recitacija odredjenih stihova koristila na odredjenim spratovima te simbolične gradjevine baš za traženje isceljenja bolesne osobe.

Generalno sličnosti izmedju istočnih i zapadnih sistema su veoma velike. Nekada se uticaji iz jedne kulture šire  prema drugima i preuzimaju poput koncentričnih krugova, a nekad se na različitim krajevima sveta kulture razvijaju slično na osnovu nekih principa u prirodi koje te kulture nezavisno jedne od drugih opaze i zatim oponašaju.  Ovde imamo  velike sličnosti bez medjusobnih uticaja kako u narodnim tako i elitnim tradicijama lečenja Istoka i Zapada. U oba slučaja i narodna i elitna tradiciija lečenja daju rezultate, samo su pristupi drugačiji zavisno od toga ko se leči i iz kakvog socijalnog okruženja dolazi. Različite okolnosti i potrebe obolelih osoba definišu i različite pristupe izlečenju. 

Potrebe modernog čoveka su drugačije. Nekada kada je čovek živeo u skladu sa svojim okruženjem, kad ga je društvo podržavalo da se vraća u balast sa prirodom, funkcionisali su tradicionalni metodi isceljenja i čuda su bila nešto što je bilo prihvaćeno u društvu. Za modernog čoveka čudo je nemoguće i okruženje koje ga uslovljava pravi od njega nekoga ko automatski prihvata mehanicistički pogled na svet.  Za zdravlje modernog čoveka nije samo bitno šta se jede i kako se živi. Bitno je i stanje uma i emocija i nužno je da čovek ponovo nauči kako da se odnosi prema svetu i da ponovo uspostavi harmoniju sa njime. Kada je Isus isceljivao  nakon izlečenja rekao bi “idite i ne grešite vise”. Kako moderan čovek može da ne greši?

Najpre, bitno je razvijati osećaj nesebičnosti i empatiju za svet koji nas okružuje. Razvijanje osećaja solidarnosti, ali ne kao igre ega da bi bili bolji u našim I tudjim očima, već iz stvarne potrebe da se pomogne onima kojima to treba, jeste preduslov za dobro zdravlje. To se odnosi na solidarnost sa svime, kako sa ljudima, tako i sa životinjama i celom prirodom. Onoliko koliko pobedimo naše slabosti I koliko uspemo da budemo kvalitetnije osobe, toliko su i veći preduslovi da budemo zdraviji.  

Literatura:

1. Gnostic healing – Tau Malachi (Llewellyn Publications, 2010)
2. Tantric Healing: The Power of Physical, Psychological and Spiritual Healing – Sadhu Santideva (Cosmo Publications,  2003)
3. Tantric Healing in the Kathmandu Valley – Angela Dietrich (Bookfaith, 1998)

Summary of work: The aim of the paper: To look at the similarities and differences of the western and eastern way of mystical healing and drawing the conclusion to how modern people can benefit from it. Methods of work: Based on literature, information from personal contacts, and experiences of the author himself, a comparison of eastern and western methods and an attempt to create a common denominator for them were made. Results: The comparison has led to the conclusion that, in the west and in the east, independently of one another, there is a similarity between East and West methods on both levels, both the folk and the “elite” one. Conclusion: The mechanist worldview that prevails in the west is not suitable for the aforementioned forms of treatment, but the individual can affect their health by changing their view of the world and using a holistic approach to their environment and life.

KONCEPT LJUBAVI ISTOČNIH UČENJA KAO NAČIN ZA POSTIZANJE SREĆNOG DRUŠTVA

Tekst prezentovan na Kongresu “Ishrana Budućnosti” 2019. godine.

Sažetak: Svrha rada je da se analizom drevnog indijskog ustrojstva društva, zasnovanog na dva različita religijska koncepta i njihovim odnosima prema ženama, ustanovi model opresivnog obrasca u društvu i predoči moguću modernu alternativu koja bi vodila ka zdravom društvu. Metode rada: Deskriptivni metod, analitički pristup i logička dedukcija. Rezultati i zaključak: Osnovna podela društva, zasnovana na poljoprivrednim i stočarskim kulturama bila je podela između matrilinearnost i patrijarhat/patrilinearnost, fokusiranost na dom i porodicu i na ekspanziju i osvajanje, demokratičnost i na autoritarnost, ravnopravno društvo i na društvo sa kastama i podelama, na pluralizam vrednosti i na unifikovanje vrednosti i njihovu kontrolu od strane vrhovnog autoriteta, na davanje slobode ženama i na ograničavanje slobode žena. Ključne reči: zdravo društvo, ženska prava, priroda ljubavi.

Koliko filosofski sistemi Indije, stari više hiljada godina, mogu da pomognu da danas društvo napravimo humanijim i boljim? Počnimo od prvog stiha najstarijeg spisa indijskog učenja tantre, koja je prethodila vedama i najstariji je indijski filosofskoreligijski sistem,  za koji se zna i koji je sačuvan na jednom palminom listu koji se čuva u Nacionalnom arhivu Nepala, a koji glasi:

Rišika reče: I odoh ka Istoku da dobavim cveće i drvo za potpalu, i tu ugledah divotu neviđenu. Videvši to, postadoh ispunjen čuđenjem i radoznalošću.

Dakle osoba po imenu Rišika je otišla u pravcu izlazećeg sunca da bi skupila cveće za svoje dnevne duhovne prakse i drvo kojim bi potpalila svetu vatru, ali je tamo naišla na čudo kakvo do tada nije poznavala. Drevni doksografi su tantričko učenje nazivali istom rečju koja se u ovom spisu koristi za to što je Rišika video, tako da je jasno da se ovde misli da se Rišika susreo sa učenjem tantre koje se bavilo ne samo radikalnim transformisanjem i osnaživanjem tela na energetskim osnovama praktičara omogućujući mu (ili joj) da iskusi duhovno oslobođenje, nego i transformacijom društva i oslobađanjem žena dajući im socijalnu moć i bolji društveni položaj.

Čuđenje i radoznalost su završne reči ovog stiha. Za razliku od veda tantra, čije ime potiče od korena tan koji imaznačenje “rasprostrti, nastaviti, umnožavati”, zasniva se na tekstovima koji su poznati kao Agame. Razlika između vedske tradicije i tantričke je u tome da su za Hinduse Vede neprikosnovene i predstavljaju Božiji autoritet. Tantrički spisi su, pak, pisani od strane nadahnutih osoba, najčešće u formi dijaloga između indijskih božanstava Bairave i Bairavi ili Šive i Parvati. Dijalog se zasniva na nedoumicama i na pitanjima. Kritično razmišljanje vodi do dijaloga. Vedski sistem je religijski i zasnovan je na poverenju u neku ideju, instituciju ili autoritet. Tantra je zasnovana na iskustvu i na ličnoj proveri nekih postulata nakon čega onaj ko praktikuje tantru sam dolazi do znanja stečenog kroz praksu. Zato je u vedskom sistemu postavljanje pitanja i sumnjičavost nešto što nije poželjno. Za tantrike jeste zato što se tantra zasniva, to je dobro uvek iznova ponoviti,na preispitivanju postavki sistema i na ličnom iskustvu, a ne na dogmi, što je kako vidimo i nagovešteno u prvom stihu najstarijeg poznatog teksta o tantri kojim i počinje ovaj rad.

Takođe, tantrici su bili protiv kastinskih razlika i za davanje prava ženama u indijskom društvu. Te dve tradicije, vedska i tantrička,bile su u stalnom sukobu i možemo reći da je tantrička tradicija u stvari bila neka vrsta pobune običnog naroda protiv bramina i vedskog kastinskog poretka. Zapravo,odnos prema ženama i jeste centralno pitanje razlike vedskog i tantričkog sistema i oba su nastala kako bi ne samo opravdala, već i oblikovala, verski sistem koji bi odgovarao nekim društvenim grupama, što veoma dobro ilustruje ono što je o razlici vedskog i tantričkog sistema napisala Rade Iveković u svojoj knjizi Druga Indija.

„Da bismo skratili jedan argument koji Chattopadhyaya u svojoj knjizi potanko i uverljivo dokazuje, reći ćemo za početak sledeće: vedsko je nasljeđe pastoralno-patrijarhalno, a tantričko je poljoprivredno-matrilinearno. Te se razlike, veoma duboke, mogu pratiti do dana današnjeg. Pastoralno-patrijarhalna kultura pretegla je u vladajućim tokovima indijske civilizacije, no poljoprivredno-matrilinearna nije nestala: ona je prisutna u njenom naličju kao stalan protest i otpor onih slojeva (niskih kasta i žena, te plemenskih zajednica) koji su izgubili status kulturnog, društvenog subjekta. U odnosu na prvu, ova je delovala subverzivno i na njenoj periferiji, ili pak putem infiltracije. Dva su se nasljeđa izmešala tako da tvore jednu pluralističku rizomsku shemu koja ne trpi linearno tumačenje. Jednostrano izvođenje indijske tradicije iz veđa posve je nedovoljno za objašnjenje njene raznovrsnosti i inherentnih kontradikcija. A istraživanje nevedske prošlosti vodi preko arheologije mišljenja.“

„Između vedskog i tantričkog nasljeđa postoji bitna kulturološka razlika, pa i međusobno neprijateljstvo. Tantrizam svedoči o vremenu uglednog položaja, ako ne i premoći, žene nad muškarcem, čemu je uzrok u ženinu velikom udelu u poljodelstvu.  Postoji i snažna simbolička veza između poljoprivrede i ženine sposobnosti rađanja. Vedska kultura pokazuje prevlast muškarca. Odlike tantrizma odnosno vedizma mogle bi se shematski navesti na sledeći način:“

Kako možemo videti podela odnosa u društvu se zasnivala na verskom sistemu, koji je verovatno i bio kreiran kako bi opravdao takvu podelu odnosa i privilegija, koja je išla od društva u kojem su žene imale pravo i čak monopol nad moći, ka društvu u kojem su žene obespravljene.Jedan od načina potčinjavanja žena bio je vezan, kako vidimo iz tabele koju je dala Rada Iveković, za oduzimanje seksualnosti od žena i onemogućavanja da dožive potpuno zadovoljstvo.Patrijarhalni sistemi generalno imaju negativan odnos prema telesnosti smatrajući je grešnom i nečistom, ali u društvima koja su prethodila patrijarhatu seksualnost se smatrali svetom i davali joj zaštitni karakter.

Iako se tantra povezuje sa seksualnošću zapravo tu postoji jako puno ne samo predrasuda, već i veoma pogrešnih shvatanja. Neko može da ima jako iskustvo kosmičkog zadovoljstva, što jeste prosvetljenje, bez da ima fizički odnos. Centralni simbol na kojem se tantra zasniva je takozvana Šri Čakra koja se sastoji od više isprepletenih trouglova i u njihovoj sredini tačkom koja se naziva bindu. Postiči tu tačku znači postići stanje Prosvetljenja, ali to je stanje koje se ne može postići, zato što mi uvek već jesmo u tom stanju, uvek smo bili i uvek ćemo biti, samo toga nismo svesni. U tom smislu niko se ne prosvetli, neko se sam „seti“ tog stanja i onda uđe u taj doživljaj. To je jedan od razloga zašto su drevne indijske rišije nazivali „videocima“. Oni nisu ništa postigli, samo su svedočili nešto što su videli i što je uvek bilo tako i što se ne menja.

Danas na zapadu mnogi govore o kundalini, ali ona je nešto drugo od onog šta joj se pripisuje. Kundalini je energija života i smatra se da je ona ženske prirode, tačnije veruje se da je ona indijska Boginja čija je žena praslika u malom i da je moć koju žena poseduje,metafizički i materijalno, dakle i socijalno, ovaploćena u Kundalini.

Tantra uči da se živi intenzivno u materijalnom svetu i uživa, put tantre je put boge (zadovoljstva), što je sanskritski veoma vezano za našu reč bog, a ne odricanja i joge, ali taj put je put nevezivanja za sve to u čemu uživamo i što ostalim ljudima nešto znači. Tako su po drevnim spisima i učenjima 7 vezanost, kojih se oslobađamo,znanje koje posedujemo, društveni status, društveno propisani normativi ponašanja,naše telo, naš nacionalni identitet,naša ideja o nama samima kao o dobroj osobi i potreba za materijalnim prosperitetom. Kada se oslobodimo tih sedam opsesija, odnosno konstrukta koje smo stvorili o tome šta mislimo da jesmo i koji sputavaju našu prirodnu slobodu toka životne energije unutar nas, Kundalini, onda taj tok krene da teče slobodno. Tada izreka velikog drevnog tantrika Abinavagupte da „nije problem u tome da ljudi nisu sreli Boga; problem je u tome što ga sve vreme sreću, ali ga ne prepoznaju“ počinje da dobija smisao.

Živeti uspešan tantrički život znači dopustiti da teče taj pomenuti „tok“, gde život teče bez pravdanja, radosno i spontano uživajući u svim delićima egzistencije i gde je sve u kosmosu u savršenom redu i balansu, kao što je to oduvek i bilo. Izvor tog toga je pomenuta tačka u centru crteža Šri Čakre. Tantričkim jezikom govoreći to je par koji reflektuje tantrički božanski par Šivu i Šakti.

Ako gledamo iznutra Šri Čakru bindu isijava kreaciju i tačka je stvaranja. Gledano spolja, on usisava i tačka je anihilacije. Vidimo na crtežu da tačku okružuje trougao okrenut na dole. Sve dalje širenje trouglova koji iz toga proizilaze jeste stvaranje sveta, uključujući elemente, kosmos, naša tela, um, ego itd. Trougao okolo bindua je objekt, subjekt i dešavanje kojim subjekt iskusi taj objekt. U binduu, ne postoje subjekt i objekt, Muško i žensko su sjedinjeni i nema podeljenosti. Desila se Ljubav.

Baš ta Ljubav je ideja na kojoj se zasniva istočna misao. Tibetanska dzogćen tantra, recimo, podučava da se savršenost najsvetijeg izvora, tj stanje potpuno čiste svesti, prvobitno postiže kvalitetom nepodeljenosti, u kojem su emocije u potpunoj ravnoteži. To stanje svesti se postiže kroz ljubav, ali ta ljubav nije obična samilost. To je stanje u kojem ne postoje ograničenja i ne postoji osećaj tuge, to je prevladjujući osećaj zajedništva gde nema nikog ko bi žalio, niti ikog ko bi bio žaljen. Subjekt i objekt su jednostavno stopljeni. To je ljubav zato što su sve razlike poništene. Sve prosvetljene Bude, u okviru tibetanske tantre, borave u ljubavi tako što sve što se dešava vide kao potpuno prirodno i potpuno izvan patnje. Ljubav je tu potpuno oslobodjenje od vezanosti za našu percepciju stvarnosti, umesto čega se stvarnost vidi onakva kakva jeste, bez uticaja našeg ega. Ljubav je tako za njih trenutak bljeska iskustva koji nekome otkrije realnost, na zapadu bi rekli spoznaja Boga.

To je veoma identično mističnoj spoznaji kod hrišćanskih mistika i orijentalnih derviša. Društvo u kojem su ljudi doživeli mistično iskustvo, neki to zovu i prosvetljenje, te tako i spoznali sebe je društvo sa srećnijim ljudima.

Ljubav u muško ženskoj vezi može dovesti ljudsku dušu do Prosvetljenja.

To je put koji slede i derviši i hinduistički mistici u Indiji. To je put Ljubavi koji se odvija na način prevazilaženja jaza izmedju dve duše koje se razvijaju kao partnerske srodne duše.

U Indiji ove dve škole su se tako harmonično ispreplele tako da se u nekim delovima Indije više uopšte ne mogu razdvojiti.

Derviši predstavljaju „stanje razdvojenosti“ izmedju Ljubavnika i Ljubavnice (namerno su korištena velika početna slova) tako što se Voljen i Voljena, kao Bog i Obožavalac, projektuju na Muško-Ženski odnos. Svako je i Ljubavnik i Ljubavnica i Voljeni i Voljena onog drugog.

Tu se posmatra Bog kao Obožavani suprug, dok je obožavalac Žena Ljubavnica. Na primeru Hinduizma možemo reći da je ovo generalizacija Muškarca kao Krišne i žene kao Rade, Hindusi vide Krišnu i kao nekoga ko se predaje Radi na kraju budući da je ona uzvišenost ljudskog srca pred kojim se i Bog predaje njenoj Ljubavi, budući da nema ništa savršenije od takve ženstvenosti.

U indijskoj tantri se radi malo drugačije nego u uobičajenom hinduizmu i tu se Šiva-Šakti odnos se odvija kroz pet faza joginskog savršenstva koje se podudaraju sa 5 elemenata zemlja-voda-vatra-vazduh-duh po modelu koji sledi kosmičku matricu prirodne evolucije u spuštanju.

1. Ujednačavanje identiteta kroz meditaciju čekanja na Ljubav (apekš-djana) u elementu Duha.

2. Ujednačavanje prosudjivanjem kroz meditaciju postojanosti Ljubavi (upašthapana-djana) u elementu Vazduha

3. Ujednačavanje misli kroz meditaciju na iskustvo Ljubavi (Rasika-djana) u elementu Vatre

4. Ujednačavanje emocija kroz meditaciju na održavanje Ljubavi (seva-djana) u elementu Vode

5. Ujednačavanje tela kroz meditaciju na Ljubav kao ujedinjenje kroz Ljubav (šringara-djana) u elementu Zemlje

Ovo je put spuštanja iskustva svesti. Pravoverni Hindusi doživljavaju ovaj proces kao put podizanja iskustva svesti.

1. Treptaji uzbudjenja čekanja (purvaraga) fizičkim pročišćenjem elementa Zemlje.

2. Koncentracija na romantično zbližavanje dok se čeka na brak (abisara) u emotivnom pročišćenju elementa Vode

3. Razvijanje nežnih osećanja (man) u mentalnom pročišćenju elementa Vatre

4. Ljubav bez odvojenosti (viraha) u pročišženju prosudjivanja pod elementom Vazduha

5. Bljesak radosti zanesenosti ponovnog ujedinjenja (bava-sanmelana) u pročišćenju identiteta pod elementom Zemlje

Sa druge strane derviši takodje ovaj put doživljavaju kao uzdizanje, ali sa drugim fazama:

1. Disciplinovanost (Šerijat) da bi se približili Voljenom

2. Posvećenost predaji (Ebadat) Voljenom

3. Načini vršenja izbora (Tarikat) da bi se shvatio Voljeni

4. Pronalaženje Istine (Hakikat) o vezi u Večitoj Ljubavi

5. Otkrovenje Jednosti (Marfat) sa Voljenim

Da bi opisali ovo iskustvo poslužićemo se opisom našeg bistvovanja koje se može podeliti na tri faze kroz koje prolazimo, naše aktivno svesno stanje, naše stanje dok sanjamo i stanje dubokog spavanja. Dok smo u svakodnevnoj budnoj svesti, ali i u snovima, mi se stalno odnosimo prema najrazličitijim „objektima“. Kad sanjamo naravno iskustvo odnosa je maglovitije i suptilnije, ali i dalje je to odnos nas i sveta oko nas. To je taj trougao oko bindua, koji se međutim usisa u bindu u dubokom snu gde nema odnosa između nas i sveta objekata. Nema drugih koje bi mogli da iskusimo. Kad se probudimo iz sna mi se nečeg sećamo, ali kad se probudimo odmorni iz dubokog spavanja, nemamo sećanje, memorija ne postoji pošto trougao iskustva jednostavno nije postojao i nema čega da se sećamo.

Ovaj trougao oko tačke bindua se uruši i nestane i u stanjima svesti kao što su stanje onoga što bi na zapadu nazvali dubokim prosvetljenjem, u jogi i tantri se to naziva nirvikalpa samadi, gde osećaj za prostor i vreme iščezne pošto i jedno i drugo zahtevaju trijadu subjekta, objekta i iskustva međusobnog odnosa. Ako nema vremenskog i prostornog okvira „ja“ ne može da iskusi „drugo“.

Pošto je bindu tačka izvora kreacije ta se tačka nalazi svuda oko nas i u svemu. Osećaj vrhunskog zadovoljstva  je zapravo u svemu što radimo u životu i sve je u stvari ispoljavanje božanskog sjedinjavanja u tački bljeska sjedinjenja muškog i ženskog principa. Suština prirode žene je ovaj trenutak i vratiti slobodu ženi znači vratiti je u stanje iskustva koje je postojalo na samom početku stvaranja kosmosa, što je trenutak koji je i bio i koji traje i koji će se tek dogoditi.

Veština tantre je iskusiti lepotu kroz bilo šta što nas okružuje, što znači da je osnovno ne opirati se iskustvu i tada svaka ćelija u našem telu treperi. To je onda Ljubav, sa velikim početnim slovom i to ne može da se iskusi umom, to se iskusi metafizičkim srcem.

Osnovni postulat po kojem je tantra postupala bio je stih iz Utara Tantre„Gledaj na ženu kao na Boginju, čija je ona posebna energija, i poštuj je u njenom stanju Boginje“. Tehnički to je bio kompleksan proces gde je žena tretirana kao božanstvo i gde je udovoljavanje njoj bilo tretirano kao zadovoljavanje samog Božanstva. Takav metafizički odnos prema ženi određivao je i njen, čak veoma i privilegovan, položaj u društvu. U Indiji jačanjem vedske kulture, koja je poznavala čak i takve obrede kao što je sati, tj. samoubistvo udovice skakanjem u pogrebnu vatru muža zato što se verovalo da ako muž umre mlad, to je zbog grehova njegove supruge, tantra je u njoj postala nepoželjna, a žena potlačena. Tantra je morala da izađe iz Indije i prvi ozbiljniji pokušaj prenošenja principa tantre na zapad kako bi se napravila društvena promena bio je onaj koji je napravio indijski mistik Ošo Radžniš. Ošo Radžniš je imao iskustvo autentične indijske tantre, ali je 1973. godine na proslavi 64 Jogini u Kalkuti izbačen iz tradicije zbog nekih stvari koje je uradio i od tada on nije podučavao autentičnu tantru.Umesto toga prigrlio je ideje poznatog psihijatra Vilhelma Rajha, koji se odvojio od Frojda i umesto psihoanalize počeo da primenjuju telesnu terapiju i tako napravio nešto što se naziva neotantrom.

Uzimajući ovaj primer kao najpoznatiji možemo reći da su sem njega i druga različita tantrička učenja sa istoka dolazila na zapad. Uporedno ih posmatrajući, isključivši kineske Bele tigrice zato što o njihovim aktivnostima na zapadu nema dovoljno proverenih informacija,možemo da zaključimo da zapad ne deluje kao plodno tlo za takva učenja, ali i da je jaka komercijalizacija i banalizacija seksualnosti za koju se smatralo da prati tantru i u tradicionalnom, kao i u njenom neo obliku, potpuno obesmislila potencijal tantre da pozitivno utiče na zapadno društvo. Savremeni feminizam u velikoj meri eksploatiše indijska tantrička božanstva kao model za oslobađanje žena, ali feminizam na zapadu nikad nije razvio svoje vlastito viđenje ženske moči, već je pokušaj da se umesto toga moć uzme od muškaraca i da se monopolom nad moći umesto da se razvije vlastita snaga, samo iskopira muška moć. Takav uticaj indijskih božanstava na feminizam dobrim delom zasluga je umetničkih instalacija i radova savremenih indijskih umetnica, ali u osnovi to je veoma pogrešan pristup. Iskustvo božanskog je odvojeno od muško/ženske različitosti, klasična tantra ne poznaje diskusiju o rodovima. Tantra je o celovitosti psihe. Zapad mora da, umesto da skroz neadekvatno koristi modele razvijene na istoku, razvije svoju metodologiju koja bi osnaživala žene i omogućila im duhovno iskustvo.

Razmotrimo sad još jedan primer, ovog puta zapadni. Iako Treći kongres komunističke internacionale potvrdio je osnovnu revolucionarnu marksističku doktrinu da ne postoji posebno žensko pitanje, niti potreba za posebnim ženskim pokretom zato što bi udruživanje radnih žena sa buržoaskim feminizmom vodilo do slabljenja snage proleterijata. Zanimljivo je razmotriti ideju o odnosu izmedju polova u sovjetskoj Rusiji i iako su oko toga postojale brojne spekulacije, pa i dezinformacije kao ona da je brak kao institucija bio zabranjen, pravu sliku o toj ideji moćemo dobiti ako pogledamo tekst Napravimo mjesta za krilatog Erosa: pismo radničkoj omladini, koji je 1923. godine objavila Aleksandra Kolontaj. Ona je bila ruska revolucionarka, feministkinja, dugogodišnja ambasadorka Rusije u Švedskoj i Norveškoj i prva žena u savremenoj istoriji koja je bila članica neke vlade.  

Veoma sažeto, ona tu zastupa tezu da se novo društvo gradi na principima drugarstva i solidarnosti, koji zavise i od intelektualnih i emotivnih veza koje povezuju pripadnike zajednice. To znači da su ljudi sposobni za ljubav i tople emocije. Njen stav je da je od početka istorije ljubav izmedju muškarca i žene bila potisnuta u korist vrline lojalnosti zajednici, prijateljstva, odanosti i požrtvovanosti za prijatelje i saborce. Na početku istorije žrtvovati se za prijatelja je bila vrlina, a žrtvovati se za ženu koju neko voli smatrano je za slabost i razlog za podsmeh.

Ljubav prema ženi nije inspirisala na velika dela, već su cenjene samo one emocije koje su zbližavale pripadnike plemena i činile društveni organizam stabilnijim.

Feudalni sistem je i dalje branio društvenu instituciju vladajućih porodica i njihovih interesa. Brak je ugovaran prema interesima porodice i svaki  muškarac (devojka ionako niko ništa nije ni pitao) koji bi izabrao ženu protivno porodičnim interesima je doživljavao osudu, a moralnost nije zahtjevala da ljubav i brak idu ruku pod ruku.
Svako društvo je imalo svoj koncept ljubavi koji je odgovarao njenim interesima. Za Kolontajevu osoba koja oseća ljubav zahteva i unutrašnje kvalitete potrebne graditeljima nove kulture – osjećajnost, odgovornost i želju da pomogne drugima. Po njoj cilj novog društva je da muškarci i žene razviju ove kvalitete ne samo u vezi sa odabranom osobom, već i prema svim pripadnicima zajednice. Ideal ljubavi novog društva u nastajanju uključuje prepoznavanje prava ličnosti druge osobe, uzajamnu podršku i osećajnost, kao i odgovornost prema potrebama drugih. Tako, po njoj, nestaje i „hladna unutrašnja samoća“ iz koje ljudi u buržoaskoj kulturi pokušavaju pobeći kroz gradjanski brak, a ljubav će tako postati emocionalno iskustvo koje povećava ljudsku sreću.

Da bi se to postiglo moraju se ispoštovati tri osnovna principa:

1. Jednakost u vezama (kraj muškom egoizmu i potiskivanju ženske ličnosti).

2. Uzajamno prepoznavanje prava između dve osobe i činjenice da se ne može posedovati srce i duša druge osobe (u smislu vlasništva koje je ohrabreno buržoaskom kulturom).

3. Drugarska osećajnost, sposobnost da se sluša i razume unutrašnji svet voljene osobe (buržoaska kultura ovo zahteva samo od žena).

Tako slabi slepa strast; osećaj vlasništva, egoistična želja da partnera vežemo „zauvek“, a  samozadovoljnost muškarca i samoodricanje žene takodje nestaju. U isto vreme će se razviti vredni aspekti i elementi ljubavi. Povećaće se poštovanje prema pravu ličnosti druge osobe, a naučiće se i uzajamna osećajnost; muškarci i žene će želeti da izražavaju ljubav ne samo u poljupcima i zagrljajima već u zajedničkoj kreativnosti i aktivnosti. Zadatak novog društva nije tako da izbaci ljubav iz društvenog života već da je usmeri prema potrebama nove društvene formacije, i da obrazuje ljubavne veze u duhu velike i nove psihološke sile zasnovane na društvenoj solidarnosti i kreativnosti koja doprinosi celom društvu.

Iako je ovo bio jedan materijalistički i mehanicistički model pogled na svet, on je zapravo bio mnogo humaniji i budući da je pravio adekvatan socijalni okvir za oslobodjenje žena i generalno emocija u vezama, u svojoj osnovi je bio duhovniji od mnogih savremenih pokreta za ženska prava. Ti pokreti pokušavaju ponekad da flertuju sa duhovnošću, ali su još uvek na nivou psihološkog modela i pristupa koji ne može da, poput istočne tantre, ženama omogući autentično metafizičko kosmičko iskustvo.Takođe, to je posao koji moraju žene da urade, zato što muškarac ne može da ženi da moć, pošto bi i to bio oblik dominacije. Dakle ostaje nam samo da čekamo da se na zapadu pojavi nekakva zapadna tantra, za što je potreban društveni okvir koji to podržava i koji je ostvariv u datim okolnostima samo delovanjem organizacija i pokreta koji zastupaju holistički pogled na svet i koji su po pravilu eko-centrični, mirovno orijentisani i ekološki osvešteni.Praveći okruženje koje je nenasilno i koje promoviše razumevanje i ljubav među ljudima, možemo napraviti i jedan zdrav temelj za pojavu nekih novih pokreta i metodologija za žensko iskustvo svesti opisano u tekstu i samim tim jedno humanije društvo zasnovano na duhovnom iskustvu i poštovanju žena.

Šta je Nyāsa?

Nyāsa je ritualna „projekcija“ Božanstava tantričkog panteona koja se u tantri izvodi na određene delove tela. Na taj način se u tantri „obogotvoruje“ telo. Tokom ovog rituala se dodiruju, dlanom i prstima, različiti delove tela, uz izgovaranje odgovarajuće mantre i vizualizaciju odgovarajuće slike Božanstava. Matrika nyāsa, recimo, podrazumeva slova sanskrita koja se projektuju na delove tela tantrika, pri čemu se uz to izvode i odgovarajuće mudre (položaji prstiju).
Jedna od jednostavnijih nyasa bi izgledala tako što se uz izgovaranje imena Rišija (legendarnih indijskih mudraca iz daleke prošlosti) četiri prsta desne ruke drže na temenu. Naime, svaka nyasa, kao svoj deo, uključujuje prethodno odavanje poštovanja mudracu koji je prvi realizovao tu mantru. Teme se dodiruje između ostalog i zato što je realizacija Božanskog povezana sa Saharsara čakrom. Potom se prstima dodiruje vrh nosa dok se izgovara čanda. Čanda je ritam pesme ili „mera“. Zatim se prsti postave na grudi i mantra se ime odgovarajućeg Božanstva. Srce je mesto gde Gospod prebiva kao antarjami (onaj koji vlada iznutra, Superduša, Paramatman) i to je jedan od razloga zašto se dodiruju grudi.
Tantričke nyase, kako spoljne tako i unutrašnje, deo su procesa isceljenja. Postoje škole koje su veoma patrijarhalne, recimo biharska škola je takva, gde se i ako i ima tantrička linija „obožavanje žena“ vrši zasnovano na njihovom životnom stilu bramaćarija. Moja tantrička braća iz Indije, recimo, pričala su da je Satjananda posedova sve nyase povezane sa tantrom levog puta (vamaćara), ali da ih nikad nije praktikova i davao učenicima iz veoma ideoloških razloga. Te nyase isceljuju razloge za pasivno agresivno seksualno ponašanje i da je takvo njihovo prikrivanje i nekorištenje dovelo do brojnih seksualnih skandala i afera u toj školi joge. Ne možete da podstaknete Kundalini Šakti bez da funkcionišete kao zdravo seksualno biće, ako ne stalno onda bar s vremena na vreme.
Bramaćarija ne znači celibat kako to neki u Indiji predstavljaju. Brama je božanska svesnost, a ćarija je pokretati/ponašati se/voditi. Bramaćarija bi tako značilo pre „ponašati se skladu sa božanskim“. Bramaćarija bi tako bio stalni ostanak u Brami, što znači da bilo šta da se radi, pa i seks, to mora da vodi ka Brami i da bude u Brami. To se odnosi i na seksualni čin. A za kvaliteta seksualni čin mora se poštovati žena, budući da je tantra „put ogledala“, gde je partner ogledalo u kojem se ogledamo i gde ne vidimo sebe, već Božansko.
Nyase pomažu da se stabilizujemo i udjemo u to božansko stanje nedualnosti, ali istovremeno kada se vratimo u stanje projektovane konsenzusne realnosti koja je dualna, Kundalini sadana traži „akciju“, bez koje kao prizemljenja neko, pre ili kasnije, biva duhovno smeten i upropašten. Svaka žudnja i strast zato je sveta.
Dodir (sparša), način je i da se ispolji božansko kroz čoveka. Svaki dodir je za tantrike bitan. Ako vam neko kaže da radi tantričku, joni ili lingam masažu, znajte da je to nju edž konstrukcija i da to ne postoji u tradiciji. Tantra koristi deo klasične ajurvedske masaže po marma (energetskim) tačkama da bi recimo pre maitune (ritualnog seksa) smanjila seksualnu tenziju pašu (životinjskih) energija, kako bi telo bilo prigodno da primi božansku energiju za tantrički seks i kosmički orgazam u kojem se kroz ženu zadovoljava Boginja. Tako se svaki dodir u Šakti tantri računa kao magijski. Dodirom neko može biti izlečen, ali mu se može preneti i abićarija, tj crna magija. U tantri je ejakulacija veoma važna, zašto se u kineskom daoizmu zadržava seme i ne ejakulira tokom seksa ne znam, ali u Indiji ko ne svršava tokom seksa i čuva seme to radi zato što želi da koncentriše magijsku moć u rukama, kako bi dodirom mogao da prenese magiju, najčešće crnu, na nekoga. To bi bile nekakve negativne nyase gde se u nečije telo instalira energija bića koje bi trebalo da naudi toj osobi. Tako da je za tantrika svaki dodir mnogo više od dodira i može da ima izuzetan uticaj na nečiji dalji životni tok i na dobar i na loš način. Indusi se ne dodiruju, oni se poklone jedan drugom. Namaste je ustaljeni indijski pozdrav i uprkos uvreženom mišljenju ne znači „klanjam se božanskom u tebi“, pošto bi to bio odnos koji imaju dva sadua koji su realizovali božansko, već znači jednostavno „klanjam ti se“, bez dodirivanja. Uzgred budi rečeno, kao mala digresija, Namaste je pozdrav koji se upućuje kada se sretnu dve osobe. Veoma je nepravilno kada na početku joga časa instruktor kaže svim vežbačima u sali Namaste. To bi značilo da se obraća samo jednoj osobu u sali, pošto je Namaste jednina. Kad pozdravlja više osoba ispravan izraz je Namovaha.
U duhovnom smislu Nyasa je cirkulacija svesnosti između specifičnih tačaka u telu/čakrama. Danas se puno priča o čakrama i svako priča o njima, ali da budemo iskreni to što se priča uglavnom je pogrešno. Na primer, u reikiju originalno nema čakri, što znači da niti se koriste, niti se radi sa njima.
Čakra nije točak i čakre se ne kreću. Čakre nisu uspravne, one su vodoravno pozicionirane kao ravne i ne okreću se ni na levo, ni na desno. Čakre nisu stvari da mogu da stoje uspravno i da se pokreću. Čakre su fokusne tačke u prostoru za ispoljavanje karme. Zato se čakre ne „aktiviraju“ niti „čiste“ tek tako. Kada dirate čakre vi pokrećete karmu. Ako je karma dobra, odlično. Ako nije, što je najčešće slučaj, krene vam sve loše u životu, razbolite se i najverovatnije brzo umrete. To je kao da imate u laboratoriji zatvorene epruvete. Ako otvorite epruvetu sa smrtonosnim virusom i njuškate je bez zaštite, jedino što možete da očekujete je da se zarazite i umrete, sem ako nemate lek. Čakre su u tom smislu, samo vrata kroz koja nešto može da dodje kada ih otvorimo. Ako smo spremni za to dobro je, ali ako nismo loše je. Čakre nisu deo ispoljenog sveta, one zapravo i nisu realne. Zato i postoje sistemi koji koriste različit broj čakri, pd 5 do so preko 100. Postoji neograničen broj čakri. U Indiji tradicionalni sistemi, a to znači bar da su stari preko 500 godina sa direktnom linijom energetskog prenošenja znanja Majstora koji su postigli svetlosno telo, koriste od 5 do 49 čakri. Jedna od tradicija u koju sam ja iniciran tako koristi šemu koja sadrži 18 čakri. Ponoviću da sve što na zapadu govore o čakrama jeste u 95% slučajeva pogrešno i odnosi se na efekte koji se dogode nakon što se radi sa čakrama. Kada upalite sijalicu i ako doleti noćni leptir, to onda nije sijalica već je to noćni leptir koji je tu došao zbog sijalice. Emocije nemaju veze sa čakrama, one su nešto što je reakcija našeg ega na nešto što se desi kad se pokrene karma. Zato kad vam neko ponudi da vam radi sa čakrama ljubazno mu zahvalite i moj je savet odbijte. Ili je ta osoba deo moderne new age industrije koja zaradjuje na naivnima preko usluga, radionica i predmeta, od čega ništa ni nema veze sa duhovnošću već samo služi da vam uzmu novac, ili je to narcisoidni tip osobe koja traži pažnju i vašu energiju. A ako slučajno i aktivira čakre najverovatnije je da če to biti fatalno po vas. Čakrama se bave oni koji to znaju, a ako se prepustite neznalicama i šarlatanima, možete samo da navučete gomilu boleština.
Svrha čakri je da budu šema za postavljanje nyasa na njihove simbolične latice. Tako se posadi seme svesnosti o nečijem istinskom sopstvu koje se posle razvija u cvet Prosvetljenja.
Nyase služe za različite stvari, tako se nyasama višestruko pojačava efekat sadane (duhovne prakse) za šta služe Matrika nyase, a Čakrasana nyase su rako za potpuno sjedinjavanje sa Gurumandalom, da bi tek onda mogla da se radi maituna, tj sveto seksualno spajanje. Par na taj način nyasama prodje gore i dole kroz Šri Čakru tri puta, čime se uspostavi trijada ranijih Gurua iz linije u odgovarajuće čakre. Tek posle toga par može da se sjedini na mestu Bindua, rastopivši svoj ego u neosećajnom Satćidananda Nirđuna Bramanu.
Nyasa je tako tehnika iz tantričke joge koja je u samoj srži tantre, a ne seksualni odnos sa čim se tantra najviše poistovećuje. Postoje žene, u Indiji se nazivaju bor, koje nemaju seksualne odnose, a ispunjene su energijom Boginje. Iskustvo za tantrike tako postoji bez seksualnog odnosa, ali ne i bez nyasa. Nyasa je kontakt sa božanskim energijama i ako bi ispravno sprovodili znanje o njima, svet bi bio transformisan zato što bi srca ljudi bila oslobodjena.

Bogomili i husiti u Sremu i u Bačkoj

Stanoje Stanojević

(Glasnik Istoriskog društva u Novom Sadu, I, sveska 1, Novi Sad, 1928. Sitni prilozi)

Ne može biti sumnje, da je bogomilska vera iz Bosne rano prodrla i u Srem i Bačku, i da je i tu zadobila pristalica. U 15 veku našli su u tim krajevima zemljišta za propagandu i husite. Tako je u 15 veku u Sremu i Bačkoj, uz pravoslavne i katolike, koji su činili glavnu masu stano-vništva, bilo u znatnom broju i bogomila i husita. Minorita Jakov de Marčia određen je bio u to doba za inkvizitora u Srbiji i u Bosni, ali je on počeo raditi i u Sre-mu. Međutim njega su tu u radu sprečavali, jer nije imao naredbu i odobrenje da i tu radi. Stoga se on po toj stvari obratio na požeškog komesara Vladislava, koji mu je izdao 25 februara 1437 god. u Đakovu jedan akt, u kome on tvrdi da maiorem partem predictarum parcium Syrmie Rascianos inhabitare, i da se u većini mesta u Sremu Rasciani et eciam Bosnenses cum cliristianis mixtim commo¬rantur. Tu se dalje ističe da quedatn civitates ac ville sectis hereticorum Boznensium ac Huzitarum infecie per pluros annos extiterunt, i da ih je pomenuti Jakov vratio u pravu veru. Dalje se u tome aktu tvrdi, da i ymmo ex altera parte Danu¬bii quasi per spacium unius miliaris vel circa mixtim Rasciani et Boznenses heretici cum christianis moram faciunt perso¬nalem (E. Fermendžin, Acta Bosne, 1892, 159; ep. 172). U drugom jednom aktu koji je izdan u Valpovu 18 jula 1438 istom Jakovu, tvrdi se isto što i u pređašnjem aktu, a osobito, da su quedam ville et civitates sectis Hisitarum hereticorum infecte (L. c. 163). Zbog proganjanja jeretika dolazalo je u to doba u Sremu i do nezgodnih pojava. Tako je 1439 u Kamenici cipelar Valentin isukanim mačem napao na sudiju Jovana, a posle sa ruljom udario na sudijinu kuću, gde je u zatvoru bio jedan sveštenik, koji je bio optužen za jeres, pa su demonstranti razbili apsanu i oslobodili uhapšenog sveštenika (ć. s. 173—5. Ispit svedoka bio je u Kamenici 19 avgusta 1439 god.) U jednom aktu iz iste godine ima vrlo zanimljivih podataka o obredima tih jeretika u Sremu i Bačkoj. Tu se priča, da je konstatovano alios in silvis, alios in cellariis, alios vero in molendinis, nonnulos autem in speluncis et cavernis montium et terrarum divina prophanasse, et sub utraque specie a multis retro temporibus communicase, ac sacram eucharistiam nec non sanguinem domini nostri Jesu Christi in quibusdam bursis, ab intus piće subductis; a colo pendentibus, per huiusmodi dampnata latibula, detulisse et plurimos nocturno in silencio ad huiuscemodi prophana đoca transeuntes, proh dolor, ipsum sanguinem domini nostri Iesu Christi super se et indumenta efudise, ila ut eciam in calceamenta ipsorum usque coufiueret et terra exinde non medi¬ocriter aspargeretur. Na ispitu su jeretici, kaže se u tom aktu, tvrdili, iam ad arma se promptuabant atque pontifices cum clero miserabili meci tradere conabantur (L. c. 176—7).

Ošov Zen transformativni tarot i Prosvetljenje

Ознаке

Advaita, Nedualnost

Ovo je skica predavanja o prosvetljenju kao fenomenu i o Ošovom tarotu, koji je nedavno objavljen i u Srbiji.  Predavanje je zamišljeno da ide uz video prezentaciju, koja vizuelno ilustruje priču. Dok sam jedno vreme nastupao kao DJ shvatio sam da unapred definisane set liste  u živom nastupu veoma često zahtevaju promene u hodu. Ako ne postoji reakcija publike, onda se traže pesme koje će ih pokrenuti i cela lista na kraju može da izgleda potpuno drugačije. Isto tako je i sa predavanjima koja su interakcija sa publikom. Pitanja i interesovanja publike mogu da promene celo predavanje i zato je ovo samo skica mogućeg predavanja, koje se sad zbog mera zaštite od korone ne održava i zato to stavljam ovde.

• 

O Voljeni,

Kako da te tražim u prošlosti

Ili budućnosti,

Kada tvoja ljubav večno sija u sadašnjosti!

-Rumi

Ošo Radžniš je bio profesor filosofije. O njegovim odnosima sa indijskim tantricima i onome šta se dogodilo u Kalkuti 1973, na proslavi 64 Jogini u Kaligat hramu, ne bih sada govorio. Postoje još uvek živi Gurui iz naše tradicije koji su prisustvovali tom dogadjaju. Ovo napominjem zato što sam na festivalu u Zrenjaninu objašnjavao praksu kontrole sna koja se radi po jednom od stihova iz Vigjana Bairava Tantre. To je deo usmenog prenošenja znanja pošto se u samom tekstu to ne pominje eksplicitno, ali to pominje i Ošo, što znači da je bio upoznat sa ezoterijskom primenom ove tantre. Na osnovu čega je mogao da zna govori i pomenuti dogadjaj iz Kalkute. Ošova Knjiga tajni, što je njegov tantrički tekst, zasnovana je baš na Vigjana Bairava Tantri i mnogi osporivači Ošoa zameraju mu što je nije zasnovao na direktnom prevodu sa sanskrita, već na više poetskom prevodu ovog dela koje je izdao Pol Reps. Ošo je zapravo veoma pravio otklon od tantre, vidi se da je navodio da je tantrička linija zasnovana ne na tradicionalno navodjenim indijskim tantričkim mudracima, već na Sarahi, koji je  jedan od osnivača Vađrajana budizma, tibetanske budističke tantre i Mahamudra tradicije. Ošo je umesto indijske tantre  inspiraciju mnogo više tražio u sufizmu i zenu. Pol Reps je inače autor izvanredne knjige o zenu Zen meso, zen kosti, koja je u izdanju izdavačke kuće Babun prevedena i kod nas, tako da je najtoplije preporučujem kao štivo vredno čitanja. Reps je inače svoju verziju prevoda Vigjana Bairava Tantre zasnovao na usmenim tumečenjima njegovog učitelja, Lakšman Đoa, velikog učitelja šaivizma i šaivističke tantre.

Drugi primer da je Ošo znao mnoge tajne prakse je i primer veoma tajne i brižno skrivane prakse Andakar Ki Sadane. On je o tome napisao i istoimenu knjigu i to je verovatno jedina njegova knjiga za koju znam, a da sam je tražio i da nisam uspeo da je nabavim. Ova praksa se radi duži vremenski period, ne kraće od 40 dana, a najčešće je to 49 dana, no nekad traje i mesecima, pa čak i godinama, tokom čega se nikad ne izlazi iz potpunog mraka. Jede se, tušira i sve ostalo se radi u potpunom mraku. Svrha toga je da se aktivira jedan tajni energetski kanal, koji se zove Kati, a koji ide od krunske do srčane čakre, malo po strani javno poznatog centralnog energetskog kanala koji je poznat. Aktiviranjem Katia praksama u mraku se iz srčane čakre aktivira pet astralnih čula. Tako, recimo, neko dobije moć vidovitosti. Na Tibetu ako neko hoće da ovlada tamnim ogledalom, koje se koristi za dijagnostifikovanje u njihovoj medicini, mora bar mesec dana da provede u totalnom mraku. Ošo je to znao pošto je, kako rekoh, napisao knjigu koja govori baš o tome. Proricanje ne znači da neko nauči šta razne kombinacije nečega znače. Proricanje znači da je neko doveo sebe u stanje da je u stanju da proriče. Tibetansko Mo proricanje se zasniva na bacanju šestostrane kockice. Neko misli da je to veoma jednostavno, da se nauče kombinacije i da svako može da proriče, ali nije tako. Prvo se zahteva da neko prodje Ngondro povlaćenje, odličnu knjigu na tu temu , koja je izdata i kod nas, napisao je Lama Ole Nidal, koga je veoma poštujem isto kao što sam poštovao i njegovu pokojnu suprugu Hanu. I nju naravno najtoplije preporučujem. Potom neko prolazi i povlačenje Tri korena. U manastirima, tradicionalno, neko je mogao više godina da se obučava za ovo proricanje, ali da li će posle toga i proricati zavisilo je od dozvole budističkog lame koji ga je obučavao i vodio kroz ceo proces. Na to je mudro gledati kao na bilo koji majstorski zanat. Majstor primi šegrta, uči ga, ali dok mu ne da majstorsko pismo, šegrt nije majstor i ne radi samostalno. Kad je kod berbera kod mene u kraju došla neka žena da pita da li može da joj sina koji neće da uči za mesec dana nauči frizerskom zanatu, on joj je odgovorio da za mesec dana može da ga nauči eventualno da drži makaze. Zanat se uči mnogo duže i duhovnost nije puno različita od toga.

U Ošovom centru u Zrenjaninu sam prvi put u životu držao Ošov tarot. Sada nakon možda više od 25 godina u Srbiji je izdat ovaj tarot.  Ošo je bio neko ko je istraživao nove tehnologije. Malo je poznato, ali Intenziv prosvetljenja su po evropi i Aziji raširili baš Ošovi učenici. Dve njegove učenice, Ma Prem Arup i Puna,  medju prvima u Evropi su prošle Intenziv prosvetljenja koji je tehnika koju je smislio Čarls Berner, kao osnov Sahadž joge koju mu je preneo Svami Kripaluananda. Nisam imao vremena da uporedjujem datume, ne bi me čudilo da je to bio isti onaj Intenziv prosvetljenja na kojem je bio i Živorad Mihajlović Slavinski, koji je posle proširio ovu tehniku po staroj Jugoslaviji. Ošo je prihvatio intenziv kao tehniku i od tada se ona radila u njegovim ašramima. Intenziv po Berneru se radi nekoliko dana, mada su bile i verzije od sedam i četrnest dana, ali sada čujem da su u centralnom Ošovom ašramu u Puni njegovi nastavljači sve tehnike limitirali na jedan sat i da ne rade više intenzive. U Ošovom ašramu u Goi, međutim, prošle godine počeo da se drži Intenziv prosvetljenja od sedam dana jednom mesečno. Taktika mnogih Gurua i duhovnih učitelja jeste da učenicima mašu prosvetljenjem kao šargarepom na štapu i tako ih drže u pokornosti. Ošo nije bio takav i nije imao problem da njegovi učenici imaju iskustvo, ili da ih pošalje kod drugih učitelja kako bi nešto doživeli.

Konkretno, ako govorimo o ovom tarotu uzmimo na primer kartu četvorka pehara u klasičnom tarotu. Ako bismo je objašnjavali preko budizma, a ceo tarot može da se intepretira i tako iako mu to nije bila namera i namena, ta karta označava ono što se u budizmu zove duka, tj patnja. To je karta iščekivanja i razočaranja zbog nečega.  To je karta koja se odnosi na osećaj da ne može ništa da nas ispuni, to je karta nekoga kome je čaša uvek dopola puna. U Ošovom tarotu ta karta ima drugačije značenje i to je okretanje prema unutra, kako bi se zaustavila patnja. Jednostavno prestane se sa putovanjem i BUDE SE.  

U praksi je to značilo da ako bi  se neko u Ošovom centru osećao dezorintisano, ili bi imao neki osećaj manje vrednosti u odnosu na druge i dobio kartu koja odgovara četvorci pehara, onda bi mu se dala praksa, tipa meditacija,  koja se radi odgovarajuči broj dana.

Taj klasični tarot koji pominjem, Rajder Vejtov, zasnovan je na masonskoj legendi o Hiramu Abifu, kao i na legendi o Gralu. Osmica pehra, da damo još jedan primer, tragalac je koji okreće ledja svetu i koji ide ka planinama. Ali to i dalje nije karta srečnog čoveka. Odgovarajuća karta osmici pehara kod Ošoa je imena Otpusti. U zenu ideja je otpustiti sve i osloboditi se i potrage. U zenu nisu tragaoci, u zenu su oni koji postaju da jesu, umesto da su u stalnoj potrazi. Kad se oslobodimo toga da nešto tražimo onda skliznemo u BITI.  Ošo ma koliko se distancirao od tantre je i dalje ostao tantrik. Osma karta pehara klasičnog tarota je i okretanje lica svetu i materijalnom. Ošo nije podučavao odricanje od sveta.

I tu se moramo opet vratiti Vigjana Bairava Tantri. Klasična joga po Patandjaliju glavni naglasak stavlja na vairadju, tj oslobadjanje, „bledjenje“ od sveta koji se iskušava čulima. Sanatana Darma, što je pravi naziv za ono što se pogrešno naziva hinduizam, nije jedno verovanje, Sanatana Darma je skup raznih vedskih učenja u Indiji. Sanatana Darma je joga. Danas vidimo da se u Srbiji reklamiraju joga dešavanja sa naglaskom na luksuzne vile i na uživanju. To baš i ne ide sa jogom, ugadjanje telu i čulima nije joginski put. To je put tantre pak zastupa što jaču povezanost sa materijalnim svetom i uranjanje u njega u punoj čulnosti. Jednostavno se posmatra pojava strasti i onda se u nju uroni i to se prolongira dok ne dovede do smirenosti. Kada se želje zadovolje, tada i um lakše postaje smiren.

I tu je pravi momenat da ubacimo nešto naročito. Ovo što vidite na ekranu su stihovi već ranije pomenutog Sarahe:

„Bez da meditira, bez da se odriče od sveta,
neko može ostati u svojoj kući, u društvu svoje žene.
Može li se to zvati savršenom spoznajom,
ako taj nije oslobođen dok uživa u zadovoljstvima čula?“

Inače Saraha je rodio u braminskoj porodici u 8. veku i živeo je na severu Indije.

Počeo sam time da je Ošo bio filosof, to znači da je on tražio način kako da reformiše svet. Moderni svet ne podržava Uvid, zato što okruženje nije takvo da  podržava Iskustvo. Pre neki dan, čitajući biografiju Svami Prabupade, koju je napisao  S. Dasa Goswami, shvatio sam da njegov cilj nije bio da svet prihvati Hare Krišna pokret da bi širio veru u Krišnu medju zapadnjacima. U situaciji da je religioznost u samoj Indiji, zbog spoljnih uticaja i siromaštva, opadala on je imao nameru da navodjenjem što većeg broja mladih zapadnjaka da prihvate principe svesnosti Krišne pojača religioznost i veru u Krišnu u samoj Indiji i da vrati religioznost, vaišnavskog tipa, u Indiju koristeći zapadni uticaj da bi to postigao.    

Tradicionalna društva imaju okvir koji omogućuje da se iskustvo integriše i se sa njim živi u zajednici. To je jedan od razloga zašto recimo enteogeni, tj prirodne supstance koja se u tradicionalnim kulturama koriste u religijskom, šamanskom ili duhovnom kontekstu za izazivanje izmenjenih stanja svesti, jesu sigurni u plemenskim okvirima, ali u modernom urbanom životu mogu biti problematični. Ošo je veoma kritikovao Timoti Lirija i njegovo promovisanje droga, ali sam veoma uveren da je svoj tarot koji je nazvao Transcendentalna igra zena, u dobroj meri napravio inspirisan Lirijevom knjigom Transcendentalna igra života koja je isto zasnovana na tarotu. Timoti Liri je bio pobunjenik koji je pokušavao da promeni svet psihodelicima,  ali svet nije hteo da se menja i Timoti Liri je bio progonjenm zatvoren i slomljen. Ošo je takodje hteo da menja svet, ne psihodelicima već seksualnom revolucijom, stvarajući novog čoveka i okruženje za njega koje je trebalo da podrži iskustvo Prosvetljenja koje je taj čovek trebalo da ima. I Ošo je bio progonjen i uhapšen, da bi i umro u zatvoru.

Kad moliš, ne pokušavaj zamišljati

Božanstvo u nekakvom obliku.

Ne daj svom umu da pridaje značaj

nikakvom posebnom obliku,

već Netvarnome pristupi netvarno,

jer samo ćeš Ga tako upoznati.

– Evagrije Pontski (hrišćanski mistik iz 4. st.)

Kako smo videli Radžniš je svoj tarot osmislio kao pomoćno sredstvo za dolazak do Iskustva za koje ja koristim termin Uvid i više se fokusirao na zen, nego na hinduizam. Tehnika Intenziva prosvetljenja je bila jedan od načina na koji su Ošovi učenici dolazili do Uvida. Zen majstori su prepoznali iskustvo na intenzivu kao Kenšo.

Postoje dve škole zena, Rinzai i  Soto škola. Ja nisam u zenu i nisam bio siguran da li obe škole koriste pojmove kenšo i satori na isti način. Velika je prednost kada se ima neko ko se može pitati, tako da sam ja pitao jednog zen rošija sa kojim sam dobar. Oni obično odgovaraju nekim ircionalnim odgovorima, tipa da je „Kenšo aplaudirati jednom rukom“ ili onaj čuveni odgovor i prstu i Mesecu. To ima svoj smisao kako bi se neko probudio, ali to običnom čoveku izgleda kao da mu neko na čitanje da nekakvu Kamasutra za invalide. Zato sam se ja obratio već pomenutom prijatelju za koga sam znao da će biti od pomoći pri pripremi ovog predavanja.

I ono što sam dobio kao odgovor je bilo to da su, kada su prevodili indijske pojmove da bi dobili termine kenšo i satori, za  kenšo koristili prevod indijskog izraza koji u korenu ima drš ( दृश् ).  Drišti je izraz koji je poznat onima koji su upoznati sa djotišem, pošto se kada su dve planete u aspektu kaže da one drište jedna drugu. One se vide, ili se ne vide, ako je u pitanju opozicija. Drišti u Indiji znači pogled, odnosno uvideti. Satori je pak nešto što znači realizacija, odnosno utemeljenje.

Kenšo je tako Uvid u prirodu sveta, nešto kao privremeno Prosvetljenje, a satori znači stabilno realizovati boravljenje u iskustvu. 

U nekim zen tradicijama kenšo se naziva „ušunjati se na zadnja vrata“. Koliko vas je gledalo film Noting Hil sa Džulijom Roberts i Hju Grantom?  U tom filmu on je londonski knjižar, a ona američka filmska zvezda. Njih dvoje  se slučajno upoznaju i desi se medjusobno interesovanje. Izadju i onda ga ona navede da preskoče ogradu i ušunjaju se u jednu veliku i lepu baštu.

London ima takve velike i skrivene bašte iza kuća i one su mogućnost za beg od urbanosti i vreve ulice. To je fantastična stvar i šteta je što i naši urbanisti to ne kopiraju. Vratimo se filmu, u kojem se nakon ušunjavanja u tu baštu desi  romantična scena vezana za klupu. Zapravo ta bašta u filmu je neko mesto gde su oni bili sretni, nakon toga desi se svašta, oni se razidju, sretnu, razidju i sve što već ljubav nosi. Kad deluje da je propalo on napravi podvig, upadne na njenu konferenciju za štampu i skroz frajerski je pita da ostane u Londonu i tako to. Ona pristaje i zadnja scena u filmu je u već pomenutoj bašti, ali je scena  po danu, u njoj trče trče deca i ljudi piknikuju, sve je u harmoniji, a oni su na ranije pomenutoj klupi.

Ona je trudna i sve je konačno u sreći i harmoniji. Prvo ušunjavanje u baštu bi moglo da ilustruje kenšo. Kao neko ko je imao pogled  na Istinu i prvi bljesak Prosvetljenja.  To je bio incident. Sreća na kraju filma u bašti i stabilnost i harmonija može da simbolizuje satori i stabilizovano stanje Prosvetljenja koje neko stabilno živi.

Sada bih vam dao primer opisa Prosvetljenja koji je ostavio Hakuin, slikar i jedan od najvećih japanskih Majstora zena:

„Dane i noći sam spavao, zaboravljao sam da jedem i da se ispružim. Tada je iznenada nastupila kritična koncentracija. Činilo mi se da sam se sledio u zamrznutom polju koje se širilo u nedogled, dok sam u svojoj
unutrašnjosti imao osećaj potpune prozirnosti. Nisam mogao ni napred ni nazad. Bio sam poput idiota, poput glupana, i ništa više nije postojalo osim koana… U tom su mi stanju prolazili dani, dok jedne večeri nije
zvuk zvona naglo sve svršio. Bilo je kao da se razbila staklena vaza ili srušila kuća od žada. Prenuvši se osetio sam… da su se sve moje sumnje, sve moje prejašnje neizvesnosti potpuno raspršile kao santa leda
koja se topi… Sve prošle i sadašnje teškoće nisu više vredne ni da budu opisane.“

Intenziv prosvetljenja je jedna od najboljih tehnika za postizanje Uvida za zapadnjake. Ošov tarot je kontemplativni tarot, a Ošo je kako smo videli tarot izvukao iz matrice proricanja budućnosti i fiksiranja na događaje iz prošlosti kako bi se rešila opsednutost budućnošću. Ošo se bavio sa sada i ovde, tj bivanjem u prisutnosti  i to je ono što se danas naziva neoadvaitom, odnosno nedualnošću. Originalno, nedualizam je indijska tradicija, takozvana Advaita, ali moderna nedualnost na zapadu se zasniva uglavnom na autorima kao što su Ramana Maharši, možda jedan od najpoznatijih i najcenjenijih indijskih Gurua na zapadu koji je i kao osnovnu tehniku i imao pitanje Ko sam ja?, koje je je i osnovni koan na intenzivu.

Koan u zen budizmu predstavlja paradoksalnu zagonetku kojom se zbunjuje um i obesmišljava logičko razmišljanje. Koan svojom apsurdnošću omogućuje da se predje na različitu ravan postojanja i da se neko probudi.

Po legendi koan je nastao tako što je nakon velike krize u čan budizmu u Kini u 7. veku peti čan budistički patrijarh tražio da njegovi učenici napišu lep poetski prikaz ovog budističkog učenja. Jedan učenik je napisao sledeću pesmu:

Telo je nalik bodhi drvetu,

A duh sjajnom ogledalu;

Brižljivo ih čistimo svakog časa

Da po njima ne padne prašina.

Na to je patrijarh napisao sledeće stihove:

Prvobitno nije postojalo bodhi drvo

Ni ma kakvo ogledalo;

Pošto prvobitno ništa nije postojalo,

na šta može pasti prašina?

Meditiranje na ove stihove i njihovo razumevanje može doneti mnogo više koristi od svega što sam do sada na ovom predavanjuu, ili ću reći. No nebitno. Vratimo se Uvidu. U tantri mi smo hiljadama godina koristili samo malo drugačiju tehniku od pitanja Ko sam ja?, a to je da se vratimo u trenutak pre nego što smo nečemu dali karakteristike, odnosno definisali to nešto. Aman, šta će sada slika Obojenog programa u prezentaciji na zidu? Ako do sada niste pomislili da sam totalno prolupao, sada verovatno hoćete? Pričam o Prosvetljenju i Ošovom tarotu, a sad vidite na zidu sliku rok grupe?

Naime, u pitanju je indi rok grupa iz Novog Sada koja ima jednu pesmu koja se zove Svaka definicija gubitak je slobode … objavljenu na albumu Kako to misliš: mi iz 2012. godine. Naslov ove pesme, isto kao i naslov albuma, veoma odražava ono što sam ja želeo da danas ovde ispričam i objasnim. Mi čim definišemo stvari, one više nisu to što jesu. One su onda naša interpretacija. Istina je ono što jeste Istina. Ono što mi interpretiramo kao Istinu, to je iluzija.

Ali pre toga želeo bih da ispričam nešto veoma lično što je takodje svojevrsna poveznica i objašnjenje otkud sad ova slika i priča o Obojenom programu. Mislim da ovo nikad nisam pre pričao, jednostavno nije bilo potrebno. Sredina je osamdesetih godina i ja sam veoma mlad, u jednom turbulentnom periodu tinejdžerske neuklopljenosti, traženja sebe, svog mesta i društvu i smisla, što je mnogo više bio osećaj besmisla. Sve je to bilo praćeno alkoholom, drogama i nasiljem – što je negde bilo i očekivano kao prateći prtljag omladinskih alternativnih kultura tog vremena. Bio je koncert Obojenog programa, jedan od njihovih mnogih i skoro 30 godina pre pesme koju sam pominjao, sa predgrupom u vidu ljutih pankera, da li Van kontrole ili 2 minuta mržnje, već se i ne sećam. Jedna od onih večeri koje za tinejdžere imaju razmere koje za njih deluju epski, pošto se tu očekuju i neke tuče i ulična dokazivanja. Sve je tokom prve grupe bilo divlje, kako se od takvih koncerata i može očekivati, manjak kiseonika, a višak duvanskog dima, jak ritam bez nekih promena i ritmično agresivno skakanje u publici. U tom ambijentu očaja i opšte bezizlaznosti i puta u ličnu propast, pošto pank to jeste bio u svojoj prvoj i autentičnoj fazi, meni se nešto dogodilo.
Kada pričamo o meditaciji, tokom nje mogu se istraživati parametri kao što su promene krvnog pritiska, ritma disanja, srčanih otkucaja, metabolizma i sl, ali medicina i nauka još uvek nisu u stanju da detektuju i mere iskustva svesti. Zapravo, nisam siguran da je nauka uspela da definiše i ostvari konsenzus oko toga šta je zapravo svest? Shodno tome, nauka nije uspela da objasni i definiše Prosvetljenje. Poznati japanski učitelj Zena, D. T. Suzuki, koji je na slici ispod i sliku stavljam zato što mi se može, ali i zato što je na njoj mačka što mi se naročito dopada, objašnjavao je finalno stanje zena kao nešto sasvim novo u životu neke osobe, kada se činjenice dnevnog doživljaja uzimaju na način na koji se stvarno odvijaju i ulaze u svest i prihvataju se bez ikakve reakcije.

Te noći nisam doživeo krajnje stanje Prosvetljenja, ali se desila Stvarnost. Uvid u ono što svet jeste. Sam dogadjaj je bio i savršeno svakidašnji i potpuno nesvakidašnji, u jednom momentu sve je došlo na svoje i sve je bilo u savršenoj ravnoteži i imalo smisla, bez da je postojala bilo kakva misao o to me. Koliko je to trajalo nisam znao, znao sam samo da sam u jednom momentu shvatio da već svira Obojeni program. Samo sam se okrenuo i polako izašao napolje, bez da mi se iko obratio ili na bilo koji način pokušao da ima bilo kakav kontakt sa mnom. Sve što mi je par sati pre toga bilo važno, više nije bilo.

Moj um se srusio i shvatio sam da sve što sam mislio da jesam nisam i da sve sto sam mislio da vredi ne vredi. Moja interpretacija sveta bila je obesmišljena.
Shvatio sam da sam ja u stvari identited koji je iskustvo mog uma u odnosu na vlastitu projektovanu konstrukciju imaginarnog sopstva koje je isti taj moj um kreirao i projektovao da bude nekakvo „ja“ koje se nalazi u centru mog doživljaja života, a koje je u stvari iluzija. Sve percepcije i iskustva se odnose na to „ja“, koje je iluzija. Zato je i naš doživljaj života iluzija.
To „ja“ koje uspostavimo je veoma utemeljeno u našim podsvesnim uticajima i u svesti se pojavljuje kao projekcija koja dolazi od podsvesnih psihičkih strukttura. To „ja“ koje mislimo onda da je naš identitet uvek se očajnički brani od vlastite dekonstrukcije i anihilacije koja je neophodna da bi se ispoljilo ono što stvarno jesmo. Stvarno sopstvo, stvarno JA, je postojano i nepromenjivo. Lažno ja koje kreira naša podsvest je potpuni karmički paket koji uključuje našu lažnu ideju o onome što jesmo, pozitivnu ili negativnu, emotivna stanja od kojih zavisi koja će varijacija lažnog identiteta da prevlada, naše misli, dnevna sanjarenja kao i snove tokom spavanja. Pošto to nije ono što mi jesmo, mi nemamo ni nezavisnu slobodnu volju, već smo odredjeni podsvesnim činiocima.

Bez identiteta koji kreiramo kao „ja“ nema ni karmičkih uticaja. Zato svetac, tj onaj ko se oslobodio karmičkih uticaja, nema natalnu kartu. Za njega astrologija ne važi, pošto je indijska astrologija priča o karmi i kada više nema projektovanog konsenzusnog „ja“ više nema ni karme.

Ono što se naziva budjenjem jeste trenutak kada podsvesno iznenada prestane da projektuje „ja“ identitet. Kada se san prekine i snoliko „ja“ koje mislimo da jesmo isključi, ono što ostane jeate ono što je stvarnost. To što ostane je Istina.

Sve su ovo reči, a reči ne mogu da opišu Uvid, ali su nama zapadnjacima ipak potrebne. Japanci imaju izraz „mušin, muga“, koji znači „nema misli, nema sopstva“.  To označava aktuelizaciju zen Uvida Prosvetljenja. Do na japanskom znači put i uslovno bi mogli da ga poistovetimo s onim što Kinezi nazivaju Tao. Borilačke veštine, kao recimo aikido, su isto do. Do pokriva različite aspekte života, kao što su baštovanstvo, slikanje, pisanje poezije itd. Svrha makrobiotike je takodje Prosvetljenje, na primer. Svaka od tih delatnosti ima cilj i sredstvo je da se ostvari stanje „nema misli, nema sopstva“. Tada ceo univerzum spontano teče kroz nečije ruke i sve je jednostavno i spontano. Zen Majstor Dogen je tako Prosvetljenje opisao kao ništa više od „shvatanja da su nam uši horizontalne, a nos uspravan“.   

Prava veština je u tome da naš svakodnevni život usaglasimo i izbalansiramo tako da on sam po sebi bude do, ma šta mi radili. Tada sve aktivnosti spontano izranjaju iz polja praznine, kao da se ceo svemir pokreće bez kakvog uticaja misli i lažnog identiteta „ja“ na ovaj savršeni tok dejstvovanja.  

Nat sampradaja, što je i jedna od sampradaja kojima pripadam, uspostavila je pojam sahadž joge što je originalna nedualnost. Baš sahadž jogu je Bernerov Guru Kripaluananda, preneo Berneru. Sahadža je prirodni tok koji ide kroz osobu koja se vraća iz dubokog prosvetljenja u svakodnevni život i koja samo sledeći taj tok uspešno funkcioniše u svetu.  Nedualnosti i konseznusni identiteti, da ponovim da je to ono što lažno mislimo da jesmo, kao termini mogu se delom shvatiti i iz knjiga i lekcija autora nedualnosti kao što su Ekart Tol,  Majkl Braun sa svojim  Procesom prisutnosti, koji je odlična tehnika, Keti Bajron sa svojim Radom,  svi su oni prevodjeni i dostupni kod nas, pa onda recimo i iz knjiga  Ruperta Spajea koji je otprilike kad je kod nas Ošov Tarot preveden, objavljen u Bosni. Naravno, ja bih ispred svih njih preporučio Tič Nat Hana, vijetnamskog budističkog monaha, pesnika i mirotvoraca koga je Martin Luter King 1967. godine bio predložio za Nobelovu nagradu. Više njegovih knjiga je prevedeno i objavljeno kod nas i po meni su to vrhunska dela o svesti i nedualnosti. Ali od svih njih, pri čemu su to su postepeni putevi, Intenziv je najdirektniji i najbrži.

Kada je neko nedavno bio Intenzivu, na pitanje posle kako se oseća odgovor je bio da se oseća zbunjeno. Prosvetljenje se ne može opisati rećima zato što i nije u domenu onoga što se iskusi čulima, što poznajemo i što naš racio može da razume.  Zato se Prosvetljenje najčešće opisuje poezijom i umetnošću, sam Slavinski je jednom prilikom u tu svrhu koristio pesmu Vaska Pope. Pri tome ne mislim da je Vasko Popa bio prosvetljen, isto kao što to ne mislim da su članovi pominjanog Obojenog programa nekakvi zen Majstori iako su im više pesama na pomenutom albumu veoma upotrebljive da opišu okolnosti vezane za Uvid. Umetnici jednostavno često imaju sposobnost da prenesu nešto čega ni sami nisu svesni. Mene je recimo veoma rano, nakon teksta o njemu u časopisu Polja,  inspirisao francuski umetnik Iv Klajn. On je bio veoma inspirisan zen budizmom i njegov skok u prazan prostor, kao i Monotona simfonija tišine bili su prilično jasan okidač da prepoznam ono što sam bio ranije opisao kao svoj doživljaj. Zato su mnogi Majstori insistirali da im čitaju poeziju ili da slušaju muziku, a izbegavali su razgovore na temu duhovnosti.

Naučen sam da kao jednu od prvih meditacija koje se mogu davati ljudima bude slušanje zvuka gonga na svakih 60 sekundi, ali bez ikakvog davanja karakteristika tome što se čuje, već samo puštati da se zvuk pojavljuje i da nestaje. Kada sam pitao da li ima još neka tradicionalna primena gonga u tantri, odgovor je bio da slično pranajami i SoHam mantri, gde se u stvari pravi rad obavlja izmedju udaha i izdaha, odnosno u trenutku izmedju So i Ham, slično je bilo i kod gonga. Do Prosvetljenja se dolazilo fokusiranjem na momente izmedju zvuka gonga, na taj delić tišine koji je u stvari praznina uma.

Vratimo se tarotu. Na nekim ranijim predavanjima o tarotu pominjao sam En Dejvis. U njenim lekcijama koje se dobijaju na tarot kursu koji daje škola misterija BOTA, ona na jednom mestu govori o dvadesetoj karti tarota koja se odnosi na odluke i realizaciju. Govori o kontroli i odgovornosti za naša dela.
Kod Ošoa se ta karta zove S one strane iluzije. Kod njega ta karta se ne odnosi na naše akcije i posledice, na karmu, odnosi se više na slobodu sa one strane iluzije. Iluzija, tj Maja, ne postoji, kao ni izbori. Mi ništa ne biramo pošto je i izbor iluzija. Ovo je karta Budjenja, zato je na njoj leptir, a to Budjenje je Budjenje u Istini koje je Uvid koji je sam po sebi lepota. Nekom drugom prilikom ću pričati o devet rasa, tj korenima emocija. Jedna od njih je osnov dobrog dela indijskih sistema. To je šringara, emocija lepote i seksualne ljubavi, harmonije sjedinjavanja i gubljenja u predanosti, naziva se kraljicom rasa. Ovladati šringarom znači videti lepotu u svemu. Kada vidimo da nema podeljenosti izmedju bilo čega, mi tada iza vela iluzije počnemo da vidimo Istinu. To je Prosvetljenje. Ranije tumačenje tarota je bilo da je dvadeseta karta plaćanje za svoja dela. Kod Ošoa to je karta pomirenja sa sobom. Prosvetliti se sa sobom vuče i živeti sada i ovde, a ne živeti u prošlosti i plašiti se nje i zbog nje. Tada neko postaje odgovorno ljudsko biće zbog Sebe, a ne zbog toga što se nečega ili nekoga plaši i to je onda istinska Sloboda. Nije svaki put za svakoga, a ako je bar deo ovoga što sam vam pričao večeras bilo za vas korisno, ja sam svoju nameru, a nadam se i svrhu ispunio. Hvala vam što ste bili prisutni i podelili sa mnom svoje vreme.

Azijske nage i kriza u kojoj se nalazimo

Ознаке

hinduizam, joga, nage, obožavanje zmija, Tantra, Šamanizam, životinje moći

Nage su u Indiji božanstva koja su postojala pre Deva, sadašnjih božanstava koje opisuju sveti indijski spisi koji se zovu Vede. To znači da Nage ne potiču od Arijevaca i njihove kulture i zato ih ne smatraju plemenitima, več narodnim bićima. Stoga imaju naročitu ulogu u indijskoj narodnoj tradiciji koja se zove tantra. Zapravo, tantrici i veruju da su ljude tantri naučile baš Nage i zato su mnoge prakse tantrika namenjene da od Naga dobiju novo znanje. Nage je lako uvrediti, naročito ako ne brinemo o prirodi i onda su moguće i velike prirodne katastrofe i svetske epidemije. Tako da cilj tantrika jeste harmoonizacija sa spoljašnjim silama, što Nage jesu, kako bi svet ostao u miru i bez bolesti i prirodnih katastrofa.

Nage su izgledom pola ljudsko biće, a pola zmija. Smatra se a borave u rekama, jezerima i okeanima. Nage poseduju velike magijske moći, široko znanje i veoma ćudljivu prirodu. Lako se uznemire i naljute, na primer neko koga znam se razboleo na Nepalu zato što se okupao u rečici u kojoj je živela Naga, a nije pre toga obezbedio dozvolu da to učini. Zvanična medicina nije mogla da mu pomogne, već je jedino šaman uspeo da ga izleči.
Nage su stalno želele da stignu na nebo i za to je trebalo da popiju nektar bogova, amritu. Da bi ih to sprečili da piju nektar koji pada na indijsku svetu travu koja se zove darba, zmije su dobile račvaste jezike. Postoji izvesna gnostička paralela izmedju odnosa Naga i bogova u Raju sa Adamovim i Evinim padom iz Raja i to se vezuje za etiopsku Knjigu Enoha. Etiopija je naime nekad bila poznata kao „zemlja Naga“, pri čemu njihovi kraljevi nose ime Nagaš što je i povezano sa rečju Naga. Filostratus je navodio da je Etiopija bila indijska kolonija i tu postoje razne druge povezanosti sa Nagama.
Na sanskritu iste reč imaju više značenja i izraz Naga znači i zmijsko božanstvo i smrtni čovek. Drevni indijski mudraci, koje nazivaju rišiji, koji su poštovali bića pod imenom Asure su kreirali ljudsku rasu i nakon kompletiranje tog velikog vremenskog razdoblja, koje se zove kalpa, kad se ljudska rasa pojavila, oni su se povukli sa materijalnog plana i postali Naga Bogovi. U tom smislu po tantričkom učenju ljude su kreirale Nage, a ljudski zadatak je da kreira novu rasu pre nego se i čovečanstvo povuče iz materijalnog sveta. Tada će ljudska rasa postići besmrtnost, jer besmrtnost, a ne prosvetljenje, jeste cilj tantrika. Kada se to desi za tu novu rasu svet u kojem će živeti biće mitija, kao što je i za nas svet u kojem živimo mitija. Mitija je jedan od najvažnijih koncepata tantričke ne-dualnosti i znači da ovaj svet u kojem živimo nije stvaran svet, dakle nije objektivna realnost već je iluzijja. Za tu rasu mi kao ljudi ćemo biti Bogovi i realnost, a svet u kojem će živeti biće virtuelna iluzija. Iznad njih biće stepenica našeg sveta, kao što i iznad našeg postoji stepenica gde su naši stvoritelji Nage. Ti nivoi realnosti se odnose i na indijski pojam čakri, što bi uslovno mogli da nazove energetskim centrima. Naše ćakre biće iznad njihovih energetskih centara i za njih će biti cilj koji žele a postignu kako bi i oni postali Bogovi.
Stvoritelji stvaraju nove stvoritelje i tako u nedogled i teško je reći koliko ima takvih stepenica, božanskih čakri, iznad nas. Ali pošto je naše unutrašnje besmrtno sopstvo nekad bila sa četiri sloja, posle sa pet, da bi danas bila jedanestoslojna, pri čemu reč kalpa (कल्प) koja na sanskritu označava pojam veliko za vremenska razdoblja uslovno znači i simulacija, a kodni joj je broj 11, veoma je verovatno da se pre nas dogodilo 10 kreacija, od kojih je svaka bila kalpa unutar kalpe, tj simulacija unutar simulacije.
Naga koja je prisluškivala razgovor izmedju indijskih božanstava Šive i Parvati gde je on njoj obelodanio tajno učenje joge, uhvaćena je u tome i kažnjena je od strane Šive da to znanje prenese ljudskom rodu. Zato je ta Naga preuzela ljudski oblik i pred ljudima se pojavila kao Patandjali. Ili drugim rečima inkarnirala se u Patandjalijevom telu.
Postoje priče u Indiji o potrazi za svecima i velikim jogijima koje su tražili na Himalajima, ali bi umesto njih našli skelete velikih zmija i ostatke zmijske kože oko njih. Što znači da su neki veliki jogiji u stvari bili Nage koje su se ljudima predastavljale kao ljudska bića i učila ih jogi.
Naga takodje znači i „planina“ i postoji veza izmedju Naga i kulta Ganeša gde Ganeš nosi Nagu kao pojas. Takodje, Naga se prevodi i kao drvo i tu postoji mistična veza izmedju Naga i isceljivanja. Postoji izvesna veza i izmedju Naga i životne energije koja se naziva Či u kineskim sistemima, a koja se koristi za lečenje.
Nage su inače medju osnovnim duhovima u panteonu mongolskog, tuvačkog, nepalskog i generalno centralnoazijskog šamanizma, pri čemu ih u mongolskom i nepalskom šamanizmu zovu Lus. Tu predstavljaju božanstva vode i podzemlja. To što su božanstva ne znači da ne mogu da pate. Patnju im izaziva šteta koju ćovek čini prirodi, naročito zagadjivanje voda, kao i uništavanje šuma, tako da mogu da veoma naude ljudima zbog toga. Da bi to sprečili i obezbedili da Nage ljudima pruže zaštitu, kao i da obezvede plodnost i kišu, šamani im prinose ponude na jezerima, rekama i izvorima. Te ponude mogu biti u vidu poludragog kamenja, srebra i zlata, školjki, a u nekim tradicijama i mleka.

Veza izmedju Naga i tantričkog svetog znanja vidi se i u tantričkom tekstu

Lalita

Todala Tantra gde je jasna povezanost izmedju Naga i tanričke Boginje Lalite (Tripura Sundari). U prošlosti, a i danas, tantričke sveštenice su preuzimale ulogu Vašini (erotske sveštenice), ali i Nagini (ženski oblik imena Naga). Zapravo u nekim tantrama se obožavanje Naga poistovećuje sa obožavanjem Boginje (Šakti), a mantre koje se daju sadrže ima Tripura Sundari. A i samo mesto gde Nage prebivaju ispod zemlje i površine voda naziva se Bogavati, „Ona koja daje zadovoljstva i blagostanja“ što je i jedna od titula Lalite, koja se naziva još i Crvenom Boginjom i istovremeno je i sama Boginja Kundalini. Kundalini je mistična energija o kojoj se danas mnogo govori u jogi, ali ona je u stvari energija koja održava i sadržava ceo svemir i ona je Vrhovna Nagini.
Nage su veoma čista bića i smetaju im jaki mirisi, recimo miris pečenog mesa, kao i alkohola. A naročito im smeta kad neko prekrši zavete koje je dao Guruu u tradiciji. Znaci da su Nage ljute mogu biti snovi u kojima je neko napadnut od strane zmija, kožna oboljenja, problemi sa bubrezima, kancer, a u ekstremnim slučajevima zaposednuće i čak smrt.
Osnov dobrog odnosa sa njima za sve ove kulture je da ih ljudi ne ljute. A one su sada jako ljute jer su reke, jezera i izvori vode zagadjeni.
Tradicionalne, da bi se Nage umirile radi se Ceremonija, u Indiji i na Tibetu i Nepalu takve ceremonije se nazivaju pudje. Najbliže sa čim na zapadu bi mogli da uporedimo pudju jeste liturgija u crkvi. Sem pudja, radi se i pravljenje posebnog ćupa, koji se naziva Naga posuda, koji se napuni dragocenim metalima, izlomljenim dragim i poludragim kamenjem, lekovitim biljem i štampanim molitvama i mantrama. Nakon odgovarajućeg posvećenja i uz propratne rituale posuda se se spusti u jezero, reku ili more.
Pri tome od kamenja koje se koristi za ove ćupove, odnosno generalno za rad sa Nagama, naroćito se preporučuju. koral, tirkiz i tigrovo oko. Pojednostavljen oblik ove ceremonije je da se cvetovi nežno puste niz vodu uz molitvu, koja može biti vrsta izvinjenja za sva zagadjenja prirode i voda koje su ljudi učinili. I tu postoji procedura kako se prilazi vodi, ali skraćeno bi to bilo da je pre prilaska reci poželjno se prvo pokloniti i izviniti se za sva zagadjenja koja su ljudi uradili, izgovaravši to polako tihim i smirenim glasom. Koliko mi poštujemo ove duhove toliko su i oni spremni da nam pomognu.

Ovakva ponuda Naga posude može doneti dobro zdravlje, prosperitet i slavu, a naročito je uspešno u lečenju oboljenja nastalih zbog besa Naga zbog onečišćenja prirodnog okruženja, naročito vode.
Kao najjednostavniju varijantu da se umilostive je da se na njihov dan, nikako na druge dana jer ako ih neko tada uznemiri mogu da budu veoma neugodne, jednostavno ode do reke i da se puste neki cvetovi da plutaju po njoj, ili da se u nju baci neki poludragi kamen.
Tibetaci ne rade to samo sa Nagama i vodom, već i sa drugim duhovima koje je potrebo umiriti, tako da u posebnu posudu stave razni predmeti, iznad kojih onda izvode molitve i prizive, kao i egzorcizam i onda sa duhom (ili duhovima) vezanim za tu posudu koji obezbedjuje uspeh ove operacije, tu posudu zakopaju na neko mesto gde bi trebalo da obezbedjuje sigurnost od elementarnih katastrofa i od ljudskih sukoba.
Takvim umirivanjem duhova, ne samo Naga, Tibetanci su dugo vekova uspevali da se brane od ratova i prirodnih nepogoda i katastrofa, sve do pojave industrijske revolucije koja je donela tehnološki napredak koji je narušio suptilan odnos izmedju ljudi i nevidljivih bića koja nas štite i koja su sprečavala uništenje planete. Do tada, ovaj metod je bio tajan i tek nedavno su dva tibetanska Majstora odlučila da daju informacije o tome kako se on izvodi.
Postoji sedam tipova ovih posuda, ali su danas još samo tri u upotrebi:
– Posude da se umire ratovi i negativnosti koje dovode do ratova, kao što su bes koji dovodi do sukoba, žudnja za moći i pohlepa koje dovode do besmislenih činova rata i terorizma.
– Posude da se umire duhovi koji izazivaju bolesti i epidemije i da se spreče novi da ne bi dolazilo do novih razboljevanja.
– Posude Da se spreči zagadjivanje prirode i četiri osnovna elementa od kojih je stvorena i da se prirodni resursi očuvaju čistim u korist svih živih bića.

Svaka posuda, zavisno od namene i svrhe, sadrži različite sastojke koji se povezuju sa elementima – drogocene metale, poludrago kamenje, bilje, zemlju, vodu i sl. Takodje svaku vazu prati drugačije posvećivanje. Posude se postavljaju ili u vodu, na dovoljnu dubinu, ili se zakopavaju u zemlju vodeći računa da to nije pliće od bar jednog metra, na mestu gde mogu da neometano budu godinama. To uključuje da se izbegava da se postave tamo gde bi se hodalo iznad njih, tako da se ne zakopavaju na mestu pešačkih staza, ili na mestu gde ih može pomeriti korenje drveća i sl, ali isto tako ni u nečijoj bašti ili na njivi. One se zakopavaju u čistu i nedirnutu prirodu. Ne zna se odakle potiče ovakva praksa. Na Tibet je po jednima došla iz indijske tantričke prakse, ali se zna da su je koristili i nepalski šamani da bi tako obezbedili da seljane čuvaju duhovi zaštitnici mesta.
U Srbiji je postavljeno najmanje devet ovakvih posuda, bar ja za toliko znam, kako bi se zaštitile reke i planine, odnosno sprečili novi ratovi.
U tantri za rad sa Nagama se koriste i brojanice od zmijskih kostiju. Postoje dve vrste takvih brojanica, prve su napravljene od kičme kobre i kod njih nije bitno koliko ih ima već da su kosti složene po istom redu po kojem idu duž zmijine kičme. Te brojanice se isto nazivaju malama kao i brojanice za molitve, ali one se generalno ne koriste za to. To su više šamanističke brojanice i šamani i seljani ih koriste za magijsku zaštitu, odnosno da se povežu sa zmijskim božanstvima tokom isceljujućih ceremonija. Ove brojanice se pripremaju na poseban ritualni način, gde se mrtva zmija zakopava u zemlju uz odgovarajuće molitve, u Aziji se molitva naziva mantrom, da bi se nakon otkopavanja očišćene kosti nanizale na brojanicu koja se posvećuje Nagama i Bogu Šivi. Ovakve brojanice se koriste i tokom ceremonija posvećenih Nagama.
Postoji 8 klasa Naga. Sa Nagama se radi, kako sam već naveo, na specifične dane. Tim danima one su bolje raspoložene da saradjuju, drugim danima su pospane i nervozne ako ih neko uznemirava. Neke Nage su veoma razvijena bića, ali obično mi ne možemo da kontaktiramo baš ta bića, već ćemo kod neke reke ili jezera kontaktirali lokalnu Nagu koja kontroliše tu vodu. To su obično veoma „prizemne“ Nage. Takva klasa Naga nema samilosti i čak i ako im pristupimo ljubazno mogu da nas provociraju i da nam naude.
Postoje realizovani Majstori iz prošlosti koji su uspeli da kontrolišu Nage.
Prenosom koji se prima uvodjenjem u neku praksu, mi dobijamo moć da autritetom tih Majstora iz prošlosti sigurno kontaktiramo sa Nagama. To je tibetanski pristup. Postoji i razlika u ponudama koje se daju, na Tibetu se recimo ne daju mirisi koji su primereni npr Anutara Tantri zato što sadrže životinjske sastojke koji mogu isprovocirati Nage. U Indiji se daju skoro svi mirisi sem mirisa kao što su ketaka i čampaka, zato što je Gospodar Naga, Šiva, prokleo te dve biljke. Mada i tu postoje finese, pa u nekim selima, naročito na Filipinima, mladjim se Nagama mogu nuditi mirisi, ali starijima, koje vladaju i poljima koja nam donose prinose i samim tim od kojih seljaci zavise, ne nude se mirisi već se nudi krv koze, kokoške ili brava. Kažu da to obavezno poboljša prinose. Inače kad je reč o anije pomenutim tingšama postoji način na koji se sviraju da se dozovu mladje, a kako starije Nage.
Za nepalske Jankri šamane, koji praktikuju veoma primitivni oblik obožavanja indijskog boga Šive, biti šaman je biti na putu ljubavi. Njihova dužnost je da onima koji pate od bolesti donesu ljubav, harmoniju i mir. Kao i za druge šamane, za njih bolesti izazivaju duhovi, a šaman je kao šaman prepoznat od strane plemena ne zato što pria da nekog može da izleči, već zato što uspešno i leči ljude.
Za njih su Nage energije nematerijalnih bića koja mogu da nastane odredjena mesta ili bića, najvipše naravno vezane za zmije. Dakle zmije su u neku ruku stvorenja najbliža Nagama, mogu da ih predstavljaju i da budu zaposednute nagama. Ali svaka zmija kao životinja NIJE Naga i nije božanstvo sama po sebi. Zašto su im zmije bliske? Način na koji se nage osete, preko pulstiranja na suptilnim nivoima – tehnički to se zove astralni plan, energetski je „zmijolik“. Tehnički mi bi mogli i da ih smestimo zajedno sa Gandarvama, nebeskim plesačicama i nebeskim nimfama, u gornji astralni nivo klasifikacije vidljivog i nevidljivog sveta oko nas.
Ta dva sveta su u Aziji isprelpeleta i tako Kambodžanska kraljevska porodica, po legendi, vodi svoje poreklo od Naga, konkretno jedan bramin je oženio Naga ženu i danas njihovi potomci vladaju kraljevstvom Kambodže. Nage su veoma povezane sa materijalnim bogatstvima i zadovoljstvima i prakse sa njima su za veoma brza, materijalna ili erotska, postignuća. Školjke su bitan deo Naga ceremonije. Brojanice za praksu sa Nagama mogu biti i skroz od školjki.
Brojanice kada se rade baš za mantre su od kostiju krupnijih zmija. Ako negde vidite sliku Naga brojanice od zmijskih kostiju i piše da je od kostiju anakonde, nemojte se začuditi. U Aziji nema anakondi, ali su južnoameričke zmije dobile ime po azijskoj reči kojom su označavali azijskog pitona više od stotinu godina. Takva brojanica od kostiju pitona je slična brojanicama od drugih kostiju i koristi se i za mantre, ali isto tako i za Naga pudje. Veoma često je 109-o zrno, dakle graničnik, na ovakvoj brojanici umetnuta školjka.
Tantra je tesno povezana sa Nagama budući da je velik broj drevnih tantri ljudima prenet baš ili preko Naga ili preko Garuda. Garuda je mitski protivnik Naga, ali u osnovi njihov animozitet je u stvari odnos izmedju elektriciteta i magnetizma u svom najčistijem obliku i to je način na koji se ispoljava svet.
Trataka je tehnika u kojoj se gleda u plamen sveće, ili još bolje indijske lampe u kojoj gori indijski gi maslac. Tantrička praksa sa Nagama se radi tako što se izvodi tratak tokom koje se energija Naga usisava preko Adjna Čakre, uz korištenje brojanice napravljene od zmijskih kostiju i ponavljanje močitve Kralju Naga, Tašaku. Nage i Nagini imaju izuzetno aktivno treće oko, odnosno pinealnu žlezdu, mitološki to je osnov legende da se kod nekih od njih to se razvije u dragulj na čelu.
U skraćenom obliku tantrička pudja posvećena Nagama može se izvoditi i pomoću takozvanog Naga kamenja. Izabere se pljosnat kamen ravne površine kako bi na njemu mogle da se u crvenoj boji naslikaju dve isprepletene Nage, kao na ilustraciji na ovoj stranici. Pozadina se oboji u crno. Zatim se taj kamen koristi da se ispred njega svaki dan meditira meditira i da se ispred njega ostavljaju ponude.
Nage su deo zaštitnika tantrika, neke od njih se prizivaju na jednoj od strana sveta kad je potrebna zaštita.

Takodje one su i zaštitnice šamana, na šamanskoj odeći zmijske kože nekad vise otpozadi i to je šamanaova zaštita koje mu Lu pružaju.
Znam šamana koji je u šamanskom transu od svijih duhova pomagača bio prdstavljen novom duhu koji je bio pola žena, a pola zmija. Ali taj duh nije bio tu da štiti njega, već da štiti jednog od duhova sa kojim je radio.
Ne znajući i misleći da će joj ukazati počast, on je uvredio Nagu svojim postupkom. Ostali duhovi sa kojima radi su ga veoma užurbano uputili da je ona veoma besna i uputili ga da ode do reke i da joj ponudu u vidu srebra, školjke, crvenog korala i ritkiza da je smiri, inače rizikuje da ga ona veoma povredi.
Pomenuti šaman je jednom dobio deo traka sa tradicionalne šamanske odeće, koja je šamansko pomagalo samo po sebi. Te trake su predstavljale zmije koje štite šamana tokom njegovog rada. Dok je bio na šamanskom putovanju pomenuta Naga se iznenada pojavila i tražila je da se vrati u normalno stanje svesti i da izvede šamansku ceremoniju poštovanja odsečenim trakama, pošto su je oni koji su ih otsekli time ih i obeščastili.
Šamani takodje koriste i palicu za bubanj napravljenu od dreta presvučenog zmijskom kožom, sa trajaka koje su tako napravljene d apri uradanju liče na zmijske jezike. Deo šamanističke prakse nekih šamana je i da kada rade ceremoniju nudjenja ponuda Lu, kako oni zovu Nage, onda se obuku u crveno, žuto i crno, što je njihova boja, te da kada udju u trans padnu na zemlju i uvijaju se kao zmija na tlu, dok ostali pevaju svete pesme koje odaju poštu Lu.
Naga je pomenutom šamanu, odmah kada je krenuo da radi sa njom, zahtevala da se na oltaru njoj daju ponude pre drugih duhova, koji je svi poštuju kada se pojavi tokom njegovog šamanskog putovanja. Takodje, tražila je od njega da uradi i neke druge stvari da bi uopšte mogli da kontaktiraju, kao na primer da deo iznad vrata svoje kuće ofarba odredjenom bojom.
Nage su te koje staraju šamana i za njih su Naga duhovi osnovni pomagači u lečenjum ali one mogu i da izazovu bolest, zbog nepoštovanja, zagadjivanja prirode ili ako recimo ako neko obavi nuždu na pogrešnom mestu u prirodi. Tada šamani ili daju ponude Nagama i mole ih da se smire, ili u nekim slučajevima pozovu Garude, mitske ptice koje su rodjaci, ali i neprijatelji Naga,, da uklone uticaj Naga koji je izazvao oboljenje.
Više od 500 bolesti se pripisuje Nagama. Zato se na dan Naga na Nepalu posećuju ili njihova ili Šivina svetilišta i nude se molitve i darovi kao što su mleko, trake u boji, sladak pirinčani puding i sl. Šiva je jako povezan sa Nagama i on oko vrata nosi kobru. Ime Naga se koristi za sve zmije, ali prvenstveno znači baš kobru.
Postojalo je verovanje da je Budizam prihvatio Nage iz praktičnih razloga preobraćanja lokalnog stanovništva koje ih je poštovalo, ali to nije tačno. Nage su i božanstva plodnosti, ali i povezane su sa vodom. Tako je na Tibetu Naga kralj pod imenom Apalala i donosilac kiše. Zapravo, Nage su podzemna Božanstva koja žive i na nebu. Pošto su povezana sa vodom, ona donose i kišu. Po zapisima Faxiana, kineskog putnika koji je posetio Indiju u 5. veku, uvrštavanje ikonogragije i svetilišta Nagama u budističke manastire bilo je zato da bi obezbedili dovoljno kiše i zaštite od prirodnih katastrofa.

Na Tibetu i na Nepalu Nagini se obožava za mentalno i fizičko zdravlje, a zajedno sa muškim partnerom štite zemlju, donose kišu. Plodnost i harmoniju.
Ceremonije, rituali i molitve posvećeni Nagama se rade, kako rekoh, na njihov dan, na prazan stomak i posle kupanja. Ako je moguće postiti ceo dan to je još bolje, isto kao i ne raditi taj dan na polju i pustiti da se Čuvari zemlje odmore.

नाग प्रीता भवन्ति शान्तिमाप्नोति बिअ विबोह्
सशन्ति लोक मा साध्य मोदते सस्थित समः

Gornje je izraz koji koriste nepalski šamani u radu sa Nagama i znači:
Neka svi budu blagosloveni od strane zmijske boginje, neka svako stekne mir.
Neka svi žive mirno bez ikakvih uznemiravanja.
Koliko je u Aziji jak odnos sa Nagama govori i činjenica da se svakog oktobra na tajlandskom delu reke Mekong rade ceremonije posvećene Nagi za koji se veruje da u njoj živi. Sem što se na Mekongu dogadjaju neobjašnjivi talasi, tada se dešava fenomen da se iz reke pojavljuju vatrene lopte koje variraju u veličini od malih, veličine iskrica, do veličine košarkaške lopte, koje dodvesta metara mogu da se dignu u nebo. Za stanovništvo te kugle ispušta Naga koja tu živi, a nauka je pokušava da da objašnjenje u vidu sagorevaja fermentiranog mulja, ali to nije prihvaćeno zbog ponašanja kugli tokom leta, kao ni ideja da su u pitanju kugle plazme, pošto su one uspevale da do sada nastanu samo u laboratorijskim uslovima uz upotrebu mikrotalasnih oscilatora i ostalih tehnićkih uredjaja.
Različite folklorne legende se vezuju za Nagu koja žii u Mekongu. Po nekima ona živi u šumu na malom rečnom ostrvu Kamčanod, kojeg se plaše širom Tajlanda zato što se veruje da je ono granica između ovostranog i onostranog sveta.
Zmije žive u divljini daleko od ljudi. Natprirodna su bića, dakle delom ljudi, delom zmije. Mogu da nam se predstave kako god žele i da se pretvore u šta god žele, uključujući po potrebi i u druge životinje. Dakle te zmije zapravo i nisu zmije, nisu obične životinje kakve mi znamo. Videli smo ranije kako šamani objašnjavaju Nage kao pulsirajuća bića čiju energiju koju osećaju uporedjuju sa zmijama. Dakle zmija je životinja koja je bliska Nagama, suptilnim bićima koja žive na planu koji je suptilnijeg od materijalnog i koja mogu da nekad koriste zmije kao životinje da se preko njih ispolje i deluju. Zato je svaka zmija mogući nosilac Nage i zato u nekim krajevima jako paze da ne uvree zmiju. Postoje legende da su seljake koji bi bez razloga ubili zmiju, druge zmije ubile i kad bi otišli desetinama i stotinama kilometara dalje. Ali Naga ne mora da se osveti fizičkim napadom zmije. Postoji priča iz Melburna da je u tamošnjem budističkom manastru u kojem je bilo nekoliko svetilišta posvećenih Nagama se dogodila provala. U provali je ukrden i jedan od kipova Naga. Provalnik je nedugo nakon toga nadjen mrtav u smrskanim kolima na koje je naleteo kamion.
Nage nisu jedina božanstva koja se povezuju sa životinjama, zapravo skoro cela indijska religija je povezana sa njima. Zapadnjaci veoma često. recimo, misle da su u Indiji krave poštovane kao božanstva. Zapravo krave se u Indiji ne obožavaju kao božanstva, one su samo simbol božanskog, konkretno božanske Majke Adiri, a ne samo božanstvo. Simbol i ono što simbol predstavlja nije isto. U Indiji postoji božanstvo u obliku majmuna. To je jedno od božanstava koje isteruje zle duhove i zato se u njegovom hramu vrše egzorcizmi. To ne znači da će neko dovesti običnog majmuna da vrši egzorcizam. Ali znam za jedan slučaj kada je majmun devojci blizu hrama ovom božanstvu bio oteo brojanicu i zagrizao je. Komentar Gurua bio je da je to „Hanuman kroz tog majmuna lično posvetio posvetio tu brojanicu“.
Skoro sva božanstva su ili u obliku životinja, ili povezana sa njima. Božanstva imaju obično Vahanu, tj životinju na kojoj jašu. Možda najpoznatije indijsko božanstvo, Ganeš, koje ima oblik slona tako jaše miša.
Ganeš je božanstvo koje otvara puteve i uklanja lošu sreću i njemu se počast odaje na početku svake ceremonije. Zašto bi najbitnije i najjače božanstvo jahalo nešto tako malo kao što je miš? Svaka životinja koju božanstva jašu zapravo nije bila uvek ta životinja, već su to bila natprirodna bića koja su ta božanstva potčinila i pretvorila ih u tu životinju da im služe. Postoji puno različitih mitova oko toga ko i kako je prokleo nebesko biće Kraunća da postane miš, ali ga je nakon što je počeo da pravi štetu Ganeš pokorio i uzepo da mu bude vozilo.
Dakle životinje koje jašu ili koriste bogovi, to su u stvari pokorena druga bića koja onda služe božanstvima. Slično tome su i veliki tibetanski mistici pokoravali Nage nakon čega su te Nage postale zaštitnici naroda na Tibetu i samog duhovnog učenja. Zašto bi Bog u obliku slona jahao tako nešto malo kao što je miš? Neko može misliti da je najbolje da ima neku životinju kao duhovnog pomagača koja je velika, jaka i opasna. Ali mali miš prolazi svuda, kroz svaku rupu i izgricka put kroz svaku prepreku, dakle idealna pomož za veliko biće kao što je slon koje to ne može. Sa druge strane, u drevna vremena miševi su bili u stvari prava opasnost za dobrobit i opstanak stanovništva pošto bi i na polju i po ambarima pojeli žito. Kontrolišući miša, Ganeš tako kontroliše i štetu koju narod ima. Znači nije sve uvek u veličini.
Taj miš se zove Mušika. Ime je slično našoj reči za miša i to je još jedna od reči koje vode poreklo iz vremena kada smo govorili zajednički jezik kao pra-indoevropljani. U tantri taj miš je u stvari Boginja Mušika koja se priziva kada je tantrik u stanju letargije i kada mu praksa postaje navika bez posvećenosti i koncentracije. Zato se na početku prakse, pre Ganeša oda počast Boginji Mušiki koja poput mišđa gricka put kroz ono što nam je postalo uobičajeno i dosada. Ona je jedna od tajnih Boginja i o njenom obožavanju se jako malo zna, a crtež na prošloj strani predstavlja jedan od njenih retkih kipova za koje znam.
Dakle, da vidmo šta možemo da izvučemo kao zaključak? Fizičke životinje nisu božanstva, one su njihov simbol. Poštovanje tih životinja je poštovanje veze koje one, kao predstavnice božanstava, imaju. Videli smo da u Indiji zmije daju znanje i zaštitu, dok miš ima sasvim drugu funkciju. Zavisno šta je nekome u nekom momentu potrebno da prodje ili iskusi, različite životinje mogu da mu budu duhovi pomagači. Fizički susret sa životinjama je često znak koji nam nešto signalizira.
A šta nam se sada tačno odešava i šta nam nevidljiva bića signaliziraju? Sve se ovo desilo nepredvidjeno, a komentari koje daju neki veliki Gurui i šamani su veoma otrežnjujući i ukazuju na potrebu za promenom. Zašto sa ovim završiti baš poglavlje o Nagama? Da li je neko primetio vesti da je korona u stvari virus koji je prešao sa životinja na čoveka i da je povezan sa pijacom životinja za jelo u Vuhanu u Kini gde se virus i pojavio? Žurnal za medicinsku virologiju je o tome pisao, iznoseći da je najverovatnije zmija ulovila slepog miša koji je bio zaražen virusom korone 19, da bi zatim ona bila uhvaćena, prodana na pijaci nakon čega je neko pojeo i bio nulti pacijent zaražen koronom 19.
Nikad nije naodmet ponoviti da je jedan od načina da se ne izazove bes Naga, a one se lako ražeste i još lakse svete, jeste da se poštuju vode i njihova svetost. Mantre su jedna vrsta prakse, ali posvetiti se očuvanju voda i sprečavanju njihove zagadjenosti – to je takodje vrsta prakse sa Nagama. Nije dovoljno samo meditirati i mantrati, bitno je kako se to prenese u svakodnevni život. A to znači ne prljati vode i boriti se da one ostanu čiste. Neko ne može da umilostivi Nage i dobije njihov blagoslov ako ne poštuje vodu. Zato čuvajmo vodu i uživajmo u njoj, ali sve vreme budimo svesni i da voda nije vaša. Mi je delimo sa mnogim drugim bićima i kad razvijemo takav stav i počnemo da ga primenjujemo u životu mi se razvijamo. Ovako, mnogo smo se ogrešili o prirodu i priroda nam se sada sveti, a ne zaboravimo da su Nage su sile prirode koje je štite. Istovremeno, ako smo sa njima dobri Nage nam daju znanje, pošto svako na putu ka bogu biva testiran, baš kao što je na putu za Šri Lanku Boga Hanumana testirala Nagamata Surasa, majka svih Naga.

O vezi transa, ritma i telesnih položaja

Još jedan tekst iz skripte o tarotu i radu sa neošamanističkim životinjama moći. Ilustracije su iste one koje su korištene za skriptu. Ideja je bila da se koristi font nalik na pisaću mašinu i samo crteži, kako bi sve ličilo na materijale iz osamdsetih koje smo, nabavljali iz insotranstva i koji su bili radjeni na pisaćim mašinama i onda fotokopirani, uz veoma često crtane ilustracije.

Šamanizam bi mogli da opišemo kao skup sećanja naših predaka, pohranjen u našoj DNA i našim nervnim sistemima, skup sećanja o tome kako da živimo sa planetom i na njoj, što formira čitav jedan unutrašnji univerzum koji strpljivo čeka da bude ponovo sjedinjen sa živm okruženjem koje se nalazi oko nas i koje mi nastanjujemo. Glavno sredstvo da bi se to postiglo, pored upotrebe halucinogenih sredstava, jeste upotreba ritma proizvedenog šamanskim bubnjem, odnosno čegrtaljkom, koja šamane i plemenske iscelitelje dovodi u stanje transa i iskustva alternativnih realnosti, tokom kojeg oni mogu da komuniciraju sa duhovima i bićima koja tamo žive.
Ono što, medjutim, antropolozi nisu bili istraživali, sve dok se time nije

pozabavila dr Felicitas D. Goodman, bila je povezanost određenih telesnih položaja i izmenjenih stanja svesti. Dr Felicitas D. Goodman (1914-2005) rođena je u Budimpešti, fakultet je završila u Nemačkoj, odakle je posle Drugog svetskog rata sa suprugom Amerikancem emigrirala u Sjedinjene Američke Države gde je stekla master stepen iz lingvistike i doktorat iz psihologije i antropologije, da bi 1978. godine osnovala The Cuyamungue Institute u svrhu istraživanja izmenjenih stanja svesti.
Još tokom svojih studija na Državnom univerzitetu u Ohaju prevodila je materijale Nacionalnog instituta za mentalno zdravlje, gde se srela sa istraživanjima ponašanja koje se dešava u malim religijskim zajednicama širom sveta. To ju je toliko zainteresovalo za psihološke promene koje se dešavaju tokom religijskog transa da je sama pokušala da razvije metodologiju za ulazak u takvo stanje. Kasnije, kada je počela da predaje na Denison univerzitetu u Ohaju, krenula je da to praktično i radi sa studentima najviše se oslanjajući na ritmičnu upotrebu čegrtaljke. Naime, dr Goodman je posle posete lokalnom indijanskom Pueblo naselju zapamtila ritam čegrtaljki koji je korišćen za ulazak u stanje transa. Svoje studente je zamolila da zatvore oči, smeste se onako kako im je najudobnije i da slušaju ritam čegrtaljke koji je ona proizvodila. Tokom tih eksperimenata, čije je trajanje obično bilo oko 15 minuta, učesnici su doživljavali razna iskustva koja su varirala od osobe do osobe (simptomi promene ritma otkucaja srca i telesne temperature, grčevi, ukočenost mišića, utisak viđenja svetlosti, osećaj radosti i vremenske dezorijentacije nakon završetka eksperimenta….). Dr Goodman je zaključila da je svačiji centralni nervni sistem isti i da je samim tim iskustvo transa zasnovano na fiziološkim osnovama , ali da se u nedostatku centralnog sistema verovanja, kojem bi neko pripadao, vizije i iskustva razlikuju od osobe do osobe. No tada je pročitala rad kanadskog psihologa V.F. Emersona koji je analizirao uticaj telesnih položaja u istočnom misticizmu i zaključio da položaji koji se zauzimaju tokom meditacije mogu da dovedu do različitih suptilnih promena u telesnom funkcionisanju, recimo do lučenja nekih hormona i promene krvnog pritiska. Ono što joj je naročito privuklo pažnju u tom radu bila je ideja o vezi kontrolisanog položaja tela i sistema verovanja. Dr Goodman je 1977. iz etnografskog materijala koji je obrađivao različite domorodačke kulture izdvojila crteže položaja za koje je bilo jasno da su šamanistički ili religijski, okupila novu grupu volontera i počela novi eksperiment sa svakim od njih pojedinačno.
Jedna od prvih poza sa kojom se eksperimentisalo bila je preuzeta iz tradicije australijskih Aboridžina, a gotovo svi ispitanici su imali slično iskustvo energije koja je iz zemlje prolazila kroz njihovo telo. Naročito su bila zanimljiva iskustva koja su davala rezultate što su se poklapali sa tradicionalnim tumačenjem nekog položaja, a koja ni dr Goodman, ni ispitanici nisu u tom momentu znali. Recimo iskustvo sa položajem jedne astečke boginje, tokom kojeg su ispitanici imali utisak da im se telo preobražava. Dr Gudmen je tek naknadno saznala da je ritualni položaj te boginje smatran položajem za metamorfozu.

Karlos Kastaneda

Ideja koja stoji iza ove prakse jeste da se imitiranjem položaja, koje su na crtežima i skulpturama širom planete ostavili naši preci iz vremena lovaca/sakupljača plodova, može obnoviti sećanje na trenutak kada svest o podeljenosti još uvek nije postojala i da se posredstvom ekstatičkog trasa iskusi onostrana realnost koju nastanjuju duhovi i ostala bića. Zanimljivo je da je sličnog mišljenja bio i Carlos Castaneda koji u svojoj knjizi Aktivna strana beskraja govori o potencijalu nekih arheoloških nalaza da utiču na takozvanu perceptivnu tačku.
Ima li nauka objašnjenje za efekte koje je postizala dr Goodman? Najbolje objašnjenje mogla bi dati teorija Ruperta Šeldrejka o morfogenetskim poljima, koja se zasniva na tome da svi prirodni sistemi na svim nivoima (od živih bića do molekularih struktura hemijskih jedinjenja) dele kolektivno pamćenje svih jedinki svoje vrste, bez obzira na to gde i kada su oni živeli.
Morfogenetska polja su nematerijalna polja moći koja se šire prostorom i vremenom. Ona deluju posredstvom morfičke rezonance koja se zasniva na sličnosti i snaga morfičke rezonance se povećava sa povećanjem sličnosti organizama. Preuzimanjem telesnih položaja sa nekih praistorijskih skulptura ili crteža neko ulazi u simbiozu sa njihovom morfogenetskom rezonancom, nervni sistem mu se uskladjuje sa najsuptilnijim energijama i postiže se uskladjivanje sa morfogenetskim poljem koje predstavlja ta statua ili crtež. Budući da su naši preci “energizovali” ta morfogenetska polja svojim običajima i obredima, koristeći ove sakralne položaje možemo i mi iskusiti njihovu harmoniju življenja sa svetom duhova.
Kako to izgleda u praksi? Recimo, uzmimo primer praistorijskog crteža čoveka iz pećine Lasko u Francuskoj. Za potrebu ovog položaja dr Goodman je morala da napravi posebne klupe pod uglom od 37 stepeni, slično crtežu, na koje je postavila one na kojima je eksperiment vršen. Praksa je podrazumevala nošenje ptičje maske na licu i slušanje šamanskog ritma čegrtaljke ili bubnja, u trajanju od otprilike 15 minuta. Iskustvo je pokazalo da se ova praksa najbolje izvodi u potpunom mraku, a iskustvo koje su imali oni koji su je radili bilo je iskustvo transa u kojem su učesnici doživljavali let duše.
Ono što je dr Gudmen zaključila na osnovu svojih eksperimenata jeste to da ritualni telesni položaji za izazivanje transa nisu vrata ka nekoj nepozntoj destinaciji, ali da ne vode ni ka fiksnim nepromenjivim iskustvima, već da se u okviru očekivanoga to iskustvo sa svakim novim transom produbljava i obogaćuje.
Ovi ritualni telesni položaji mogu se podeliti u nekoliko kategorija, zavisno od toga kakve efekte mogu da proizvedu: za duhovo putovanje, proricanje, transformisanje tela u neki drugi oblik, isceljenje ili pak inicijaciju. Duhovno putovanje je, na primer, putovanje duše u stanju transa kroz neki od tri sveta koja simboliše šamanističko drvo, pri čemu je donji svet područje koje nastajuju životinje moći, duše mrtvih i duhovi pomagači, sredji svet je duhovni dvojnik našeg sveta i smatra se realnim svetom iza ovog našeg materijalnog, dok grane drveta predstavljaju gornji svet koji sadrži sve unutar i izvan naše galaksije i predstavlja dizajn po kojem je kosmos kreiran. .
S druge strane zanimljiv je, recimo, način na koji su ispitivani položaji za proricanje. Pošlo se od ideje da svi postave isto pitanje, bitno za sve, te da nakon 15 minuta prakse svi zapišu iskustvo dobijenog odgovora u stanju transa i porede ga sa odgovorima koje su dobili ostali učesnici, pri čemu su dobijeni statistički rezultati bili veoma interesantni.
Felicitas Gudmen, baš kao i njen kolega antropolog Majkl Harner, koji je osnovao Fondaciju za šamanske studije, omogućila je i običnim ljudima, zaokupljenim svojim svakodnevnim brigama, da praktikuju jednu veoma jednostavnu, ali delotvornu, tehniku duhovne preobrazbe i razvoja, bilo da su je učili kod nje na kursevima, ili su je praktikovali sami na osnovu neke od knjiga koje je napisala ona ili neka od njenih učenica.