O pomahnitaloj mudrosti i da li su Gurui i lame baš uvek dobri?

Ознаке

divlja mudrost, duhovne zloupotrebe, Hare Krišna, Indijski plesovi, ritualni seks, slobodna ljubav, Tantra, tantrički seks, zen, žrtve sekti

Sogjal Rinpoće (1947 — 28. avgust 2019) bio je tibetanski Dzogćen Lama. Osnovao je mrežu budističkih centara u 23 zemlje i autor je knjige Tibetanska knjiga života i smrti koja je prevedena i objavljena i kod nas u izdanju Loma, 2001. godine.

Sogjal Rinpoče je bio veoma cenjen tibetanski lama, lični prijatelj Dalaj Lame, sećam se jedne slike na kojoj su on, Dalaj Lama i Karla Bruni-Sarkozi, koja je tada bila prva dama Francuske.

No, ipak su oko njega postojale kontroverze još od  sredine devedesetih, čak i sudski spor zbog tužbe za seksuano zlostavljanje. Situacija je eskalirala jula 2017. godine kada je osam njegovih najbližih učenika, koji su sa njim bili više decenija, poslalo pismo na dvanaest stranica njemu, Dalaj Lami, nekim starijim i uglednijim lamama, kao i njegovim učenicima koji su bili deo Dzogćen mandale. U pismu optužili su Sogjal Rinpočea da je izdao njihovo poverenje, fizički, emotivno, mentalno i seksualno zlostavljao učenike, kao i da ih je  materijalno koristio da bi zadovoljio svoje potrebe za luksuzom, što je sve brižni prikrivao i gradio o sebi sliku kao o mudrom i brižnom učitelju.   Sve ono što je usledilo nakon toga duboko je podelilo tibetansku budističku zajednicu. Dalaj Lama je kritikovao njegovo ponašanje,  a Francuska budistička unija suspendovala je članstvo njegove budističke organizacije, ali nisu svi budisti to prihvatili. Neke ugledne lame su bile mišljenja da je za one koji su dobili abišeku (inicijaciju) i tako stupili na put budizma, kritikovanje postupaka Sogjal Rinpočea, makar i privatno, a kamoli javno, kršenje samaje (budističkih zaveta koji se daju tokom abišeke).  Jednu takvu odbranu Sogjal Rinpočea, moja omiljena žena lama i učenica Namkai Norbua, Tsultrim Alioni, nazvala je odvratnim nepošovanjem koje uopšte ne iznenadjuje.

Jedan od argumenata na kojima su se takve odbrane zasnivale bilo je pozivanje na „ludu, odnosno pomahnitalu mudrost“. Pomahnitala mudrost, delom se to poistovećuje sa onim što se u gnosticizmu naziva „divljom gnozom“, odnosi se na takozvano božansko ludilo, odnosno teiamaniju, pojavu koju po pravilu prati veoma ekscentrično, pa čak i za opšte prihvaćene društvene standarde neprihvatljivo ponašanje. Sveti Simeon iz Edese, svetac iz šestog veka kojeg su nazivali i Sveti Simeon Luda, verovatno je prvi jurodivi, kako se ova pojava naziva u pravoslavlju.Sveti Simeon je nakon godina života u pustinji došao u grad tegleći sa sobom leš mrtvog psa kojeg je našao na djubrištu, u crkvi je tokom liturgije pogasio sveće gadjajući žene orasima i počinio razna druga iracionalna dela. Ismevali su ga, tukli no i pored toga propovedao je  Jevandjelje i isceljivao molitvom bolesne.

Ja sam, recimo, veoma sklon da u nultoj karti tarota, koja se zove Luda, vidim motiv Svetog, jurodivog radi Hrista,  Simeona. Tarot se može tumačiti biblijskim motivima, kao slikovna priča inicijacije na hrišćanskom putu, veoma verovatno su dosta simbola i takvog porekla, simbola, samo izbegavajte knjigu Tarot for Christians: Lessons from Christ’s Fool (Mystic Ways Books, juni 2012) koju je napisao nadbiskup Vin Vagner, budući da je izuzetno površna i predstavljala mi je veliko razočaranje. Motiv psa, koji je doduše živ i vuče figuru na karti, sreće se još pre Marseljskog tarota, još na Mantegna Taroki kartama štampanim 1465. godine. Mnogo kasnije, u drugoj verziji tarota koju je Vejt uradio, figura na karti Luda ima na sebi 5 rana koje odgovaraju Hristovim ranama. Motiv pet rana Hristovih, samo u vidu pet mlazova krvi iz pet rana, sreće se na karti As Pehara, koja simbolično odgovara Svetom Gralu. Ovih pet mlazova uz pet rana napajaju Dušu. Nije teško izvući zaključak da je Vejt kartu Luda vezivao za Hristov duh, a ako se uporedjuju različite karte i simboli na njima svašta se može pronaći. Recimo da ružu koju luda ima u ruci, ima i smrt samo na svojoj zastavi. Mnoge tu postoje misterije, ali je ono što je meni interesantno to da postoji mogućnost da je  Vejt možda bio inspirisan motivom Svetog Simeona, Svete Hristove Lude. Zapravo, Hrista nazivaju raznim imenima, a malo je poznato da postoji i tradicija da ga nazivaju „Svetom Ludom“, jedan od proponenata te ideje je i Piter Fan, vijetnamski katolički biskup i član Federacije azjskih biskupa, koji zastupa morosofiju, odnosno „blesavu mudrost“. Da li je ptorebno da kažem da je Racinger, dok je bio kardinal, izjavljivao da je glavna doktrinalna opasnost po veru azijska negativna teologija?

Poseban oblik „božanske ludosti“, meni veoma zanimljiv,  sreće se u Baul tradiciji u Indiji. U pitanju je spoj indijske vaišnavske tantre i sufi islama, sa uticajem budizma, koji sledi „put božanskih ludaka“.

Šri Ćaitanija je osnovao Hare Krišna pokret inspirisan baš ekstatičnim Hare Krišna, Hare Rama pevanjem Baula iz Birbuma, koji tako započinju svako jutro kako bi obznanili svoje prisustvo ostalim seljanima.

Glavna praksa Baula je kroz pesmu i ples, a cilj je da se neko oslobodi spoljnih uticaja i postane „osoba srca“. Bauli put tela u smislu da se Bagavan može dostići samo u telesnoj formi. Romantična ljubav je za njih put do božanske ljubavi, a obožavanje se vrši kroz muziku. Imaju ašrame i dikše, a u praksi su veoma bliski vaišnavskoj tantri koja se bavi odnosom Rade sa Kaalom, njenim ljubavnikom koji je Krišna. U biti, to je odnos, Rasa Lila, koju će Hare Krišna i Gaudija Mat po svaku cenu pokušati da predstave simbolično. Ali tantrici znaju da je to fizički odnos gde preuzimaju odnos Rade i Krišne.

Po učenju Baula Kama (zadovoljstvo) je rasipanje nečije suštine, a Prema je čuvanje. Za neinicirane to ima doslovno značenje. Za inicirane unutrašnje značenje je da je Kama Parašakti, a Prema je Adi Šakti. Postoji još dublje značenje koje je samo za visoke Sahadjija posvećenike. Baul je ujedinjavanje materijalizma i misticizma i zanimljivo je ono što je Ošo pisao o Baulima. On ih je jako voleo i u junu 1976. godine je intenzivno govorio o njima, to je posle objavljeno u knjizi The Beloved, objašnjavajući da Bauli nisu neko ko komplikuje. Oni su jednostavni i slede ideju da sve ono što bi trebalo da budemo, mi već i jesmo. Baul je put materijalizma i Bauli radeći materijalne stvari doživljavaju duhovna iskustva.

Parvati Baul, vodeća Baul muzičarka i pripovedačica, slika je objavljena u skladu sa Creative Commons licencom

Sledeća Baul pesma, u krajnje slobodnom prevodu, govori o postignuću u tantri. Zanimljivo je da se u kontekstu prvog stiha nekad u tantri pre seksualnog čina u oba partnera priziva Kali, što znači da je to u stvari seks izmedju dve ženske energije. Žena je Maja, što je patrijarhalno od strane vedantista vidjeno kao iluzija. U Ma + Ja slog Ma je Ništa, odnosno Prvobitna svest, a slog Ja je Ona koja je priroda kreacije. MahaMaja je Velika mudrost u Tantri.

Prevod:

Žena je dva u jednom – ništa i sve u prirodi

O Jogi, znaj da je žena savršeno Blaženstvo

Kao Ništa Ona je Majka, utelovljenje praznine prirode

Kao Sve ona je Supruga, oličenje prirode u istinitosti,

Oni koji postignu oboje budu u jedinstvu

MahaMaja je u njihovim rukama.

To nije zadatak za muškarca, već za onog ko Realizuje

Da praktikuje Ljubav, da je izdignu iznad seksualnosti;

U istinskoj Ljubavi seksualnost se preokreće ka usisavanje u izvor

Čak i požudna i seksa gladna žena može postati žena Lotusovog Srca.

Sve žene već i jesu žene lotusovog srca,

Samo u muškim očima žena je vidjena i osudjena kao drugačija

Zbog svoje privlačnosti ona za muškarce postaje gladna seksa,

poželjna, očaravajuća…

Predajte se Njenoj Majčinosti,

Pustite poplavu Ljubavi u njeno srce;

Pridržavajte se „pet strela“ ako postanete Prosvetljeni,

Samo tada ćete biti onaj koji Realizuje (Puruša).

Muškarac je lud nakon Praznine žene,

Bez razumevanja privlačnost krene u pogrešnom smeru;

Biti uzbudjen u seksualnoj perverziji

Zloupotreba je Moći onog što je žena u stvari.

Nemoćni beže od žena,

Moćni žude za Milošću njenih lotos-stopala;

Ovaj ludi Avaduta „umire“ i onda „oživi“

Suštinom života pomoću Njene Milosti.

Znači, božije ludilo je prisutno i veoma cenjeno u skoro svim religijama (grčki i rimski paganizam, hinduizam, islam…). Od modernih tibetanskih majstora za pomahnitalu mudrost vezuje se Čögjam Trungpa.

Po njegovim vlastitim rečima „pomahnitala mudrost“, ješe čolva na tibetanskom, ključna je za razumevanje Padmasambavinog postignuća. Padmasambava je inače bio Drugi Buda i on je uspostavio Vadjrajana učenje na Tibetu. Po Čögjam Trungpi luda mudrost nije vezana za psihoze, ili za uobičajena ludila ili mentalne poremećaje. Ona je stanje koje direktno izvire i realizacije, prevod sa tibetanskog doslovno znači haos praiskonske mudrosti, pa tako ni ne pravi kompromise sa dualnošću. Opis ovog stanja je da se mudrost izmakla kontroli i podivljala, što je negde i odnos koji institucionalizovane religije kao politizovane strukture, imaju prema autentičnoj realizaciji.

Pagal Baba

Guru koji je tantru poslao na zapad preko našeg Guruazvao se Pagal Baba. Baba je počasno ime koje se daje mudracima, a znači i otac/deda, ali i stari mudrac, dok reč Pagal znači ludak. Ošo je takodje bio učenik jednog drugog Pagal Babe, obojica su bili iz iste tradicije.  Zanimljivo je pročitati šta je sve o Pagal Babinom nekonvencionalnom i nenormalnom ponašanju on rekao u svojoj knjizi  Glimpses of a Golden Childhood. Obojica Pagal Baba definitivno se nisu ponašali normalno, po standardima društva, ali su obojica i bili realizovani Gurui.

Stvar je u tome da zapad ima idealizovani stav o istoku i da je potraga za duhovnošću  u stvari neretko samo pokušaj da se ostane u zoni udobnosti i da se stvori o sebi utisak koji neko želi da ostavi kao o „duhovnoj“ osobi. Takodje, zapad najčešće ima potpuno nerealan stav o istočnim majstorima, idealizujući ih i tretirajući kao nekakve nadljude koji su nepogrešivi i koji su uvek dobri i ljubazni. Dobrim delom za to je kriva teozofija koja je napravila jako puno štete i pogrešnih razumevanja na zapadu, otvorivši vrata za različite manipulacije i zloupotrebe.

Zapravo, ljubaznost je nešto što se na istoku može, ali i ne mora, razvijati. Dobar deo jogija i Gurua su zapravo veoma često veoma neprijatni, baš kao i zen majstori. Učitelji koji se predstavljaju kao „dobri“ veoma često su manipulatori. Učitelj ne može da bude dobar, zato što se svaka dekonstrukcija ega doživljava kao opasnost i nešto veoma neprijatno.  Majstor mora nekog isprovocirati. Različite kulture to različito doživljavaju. Pre nekih desetak godina u Srbiji je bio zapadni zen monah koji je dugo godina živeo u Aziji. Prijatelj i ja smo otišli da slušamo predavanje. Pola predavanja je monah pričao o tome kako se veverice plaše, a pola je psovao i vikao. Možda to šokira u nekim drugim zemljama, ali nama dvojici koji živimo ovde gde su psovke i nasilje svakodnevica u medijima i gde to vidimo na ulici, na pijacama i po javnim ustanovama, to nije ni malo šokantno. Poštujem zen, poštujem tog monaha, ali delovalo je kao da se negde izgubio u kulturnim različitostima. Tih dana sam, zahvaljujući internetu, konačno uspeo da nadjem i pogledam istorijski snimak gostovanja Sex Pistols kod Bil Grandija, koji su tu uleteli na frku budući da su Queen bili otkazali u poslednji čas. Sve što sam ja tu video šokantno nije bila grupa zbunjenih klinaca, već pijani voditelj. Nas ovde čak ni emisija u kojoj su gosti bili Jelena Tinska i Dušan Prelević-Prele, koja se može okarakterisati kao skandal, nije šokirala. Šokantniji mi je bio jutarnji program kod Baneta Vujašinovića gde su gosti bili Miroslav Ilić i neki japanski IaiDo zen mačevalac, gde je on demonstrirao tehniku, a ovi se pitali šta on to radi i delujuči dibidus pijano mu nudili „kau čiz from maj Mrčajevci“  Zato me manite priča o dobroti i ljubaznosti, pitanje tehnologije kako se radi sa svešću u velikoj meri odredjeno je kulturnim nasledjem i dominirajućim društvenim normama.

Fotografija penisa sa zida u Butanu, autor Kandukuru Nagardjuna; objavljeno u skladu sa Creative Commons licencom

Čögjam Trungpa je dolazio iz duhovne linije povezane sa Dompibom, poznatim indijskim MahaSidom, sa jedne strane i sa druge sa Drukpa Künlekom, takozvanim „ludim jogijem“  koji je konertovao Butan u budizam i bio poznat po tome što je voleo žene i alkohol. Crteži penisa koji se vidjaju kao grafiti po Butanu  imaju veze sa njegovim kultom o čemu će biti reči u nekom od narednih tekstova na ovom blogu.

I Dompiba i Drukpa Künlek su bili poznati po svom nesvakidašnjem ponašanju i načinu podučavanja, isto kao i sam Čögjam Trungpa. Za njega budistička samilost nije bila ljubaznost, kako to mnogi misle da jeste, već je to biti kreativan kako da nekog probudite. Pri tome, stalno je skretao pažnju studentima da ga ne imitiraju. Druge lame su učenicima govorile da ne mogu da ga imitiraju, ili razumeju, dok nisu u stanju njegovog uma, a videli smo ranije da je on sam govorio da je takvo ponašanje rezultat direktnog izviranja iz realizovanosti.

A metodi mu jesu bili veoma neprijatni. Umeo je da naredi da provale u sobu para koji je došao na seminar, da ih na silu dovedu i skinu do gole kože pred svima. Da li Tibetanci preziru zapadnjake, ili smatraju da su zapadnjaci previše arogantni i sirovi tako da im se ego mora rušiti brutalnom silom, ili smatraju i jedno i drugo, pitanje je na koje ja nemam odgovor. Ali je po njihovim vlastitim svedočenjima jasno da su za njih svi zapadni putevi, bili duhovni ili oni koje pruža psihologija, u redu sve dok ruše ego zapadnjaka. A sve što je maskirano u budistički omot i koristi budistički rečnik, ako to ne radi za njih nije pravi put.  Zapravo i samo korištenje izraza ego nije budističko, budući da takav koncept ne postoji u budizmu. U budizmu postoji ideja o neznanju sebe, tj ko smo/šta smo. Mi projektujemo ideju ko smo, a to je lažno ja i ne postoji, na realnost i onda živimo lažni život. Um to lažno ja onda tretira kao bitno, u odnosu na druge, iz čega se radja sebičnost.

Duhovni sistemi razbijaju naše lažne predstave o onome šta jesmo i šta svet oko nas jeste. Ne lome nas kao nas. Ideja da neko kod nekoga nešto lomi može biti veoma opasna i može da u stvari uvede u zloupotrebu i dominaciju nad nekim, što nije budjenje te osobe, nego porobljavanje.  Kada se neko optuži da ima „veliki ego“ to se obično odnosi na to da taj neko smeta zato što je sposoban, jaka je ličnost i može da postigne nešto što osoba koja ga za to ne može i onda pokušava da diskreditacijom skloni osobu koja ugrožava njen vlastiti ego. Lideri koji to koriste su zapravo slabi i loši lideri, kojima je oko njih potreban mediokritet još slabiji i lošiji od njih, kako u svojoj nesposobnosti ne bi bili ugroženi. Dok se neko ne suoči sa tim ko stvarno jeste, bitno je kod učenika izgraditi zdrav samsarični ego koji čuva učenika sve dok je vidljiv i pod kontrolom. To je Ošo govorio, to govori i tantra, to govore i neke tibetanske lame i to je deo objašnjenja kada ja kažem da mi idemo kroz materijalizam.

Da li su Čögjam Trungpa i Sogjal Rinpoče bili potpuno realizovani i da li je to što su radili bio spontani rezultat njihove vrhunski realizovane svesti? Nisam neko ko je u stanju da na to da odgovor, a i nakon smrti je bilo puno različitih mišljenja i u samom tibetanskoj zajednici. Ako ćemo iskreno, sam Dalaj Lama je rekao da nije kompletno realizovan. Razlika izmedju tibetanske i indijske tantre je da ova potonja poznaje koncept Đivanmukte, tj nekog ko je potpuno oslobodjen dok i dalje boravi u telu. U tibetanskoj tantri nisam siguran da li i jedna škola to uopšte prihvaza kao moguće. Ali danas je to jako retko i jako teško, pa ipak to jeste argument kojim se opravdaju mnoga antisocijalna i kriminalna ponašanja raznih lažnih gurua, da sad ne pominjem imena. Možemo se svi složiti da se božija dela ne mogu komentarisati budući da su ljudei nesposobni da ih razumeju. Izgovor da je neko Bog, ili da radi pod uticajem Boga, neke više mudrosti ili šta već drugo u istoriji često je korišten da se opravdaju raznorazne nepodopštine.  Kako onda neko dodje do toga da je stvarno božanski inspirisan da uradi baš ono što je potrebno?

Na primer na sledeći način. Krija Šakti je moć delovanja, ali nju ograničava društveno okruženje svojim normativnom. Dobro i loše kao karakterizacija nekih akcija predstavljaju karma-malu (nečistoću delovanja) gde se neka delovanja vide kao dobra (šuba), a neka kao loša (ašuba). Samo to verovanje neke aktivnosti odredi kao karmičke, što kasnije vodi do vezanosti za ciklus patnje.
Osoba koja je društveno uslovljena pravilima koja društvo propisuje, radi ono što su joj rekli da je dobro, a šta su joj rekli da nije dobro izbegava. Takva osoba je društvena programirana.
Tantrik prvo dobro intelektom dovede u pitanje sve što su mu rekli da je dobro, ili nije, pa tek onda kad dekonstruiše društveni normativ, sluša svoj unutraćnji glas iz dubine. Dakle prvo razmišljati, pa iz stanja praznoće i mira pustiti da Glas kaže šta je potrebno da se uradi u nekom trenutku. Zato i postoji meditacija, da možemo da budemo u neuslovljenom stanju Uma.
Vigjana Bairava Tantra krije mnoge tajne, stih 77 govori o tome kako se pomoću 5 mudri ispoljava Vrhunska Svest, kroz trenutak intuitivne svesnosti. U tom smislu intuicija je način za Realnost da nas uputi šta i kako je najbolje da radimo.
Šta je intuicija i odakle dolazi? ParaDevi, kao vrhunsko tantričko božanstvo, oličenje je pratibe, tj Kundalini Šakti koja je povezana i sa intuitivnim uvidom i sa instinktima i sa kreativnim impulsom koji neko zove inspiracija. To je, te tri stvari, suština božanskog ženskog principa i moći kundalini.

Znači za takvo „vodjstvo“ potrebno je ozbiljno stanje svesti. Da li su pomenute Lame bile stvarno u takvom stanju da su mogli da nastupaju sa stanovišta božanske mudrosti? Dalaj Lama je tu bio veoma jasan. Po njemu pomahnitala mudrost mogu da praktikuju samo još poneki MahaSide koji su visoko realizovani i da danas možda postoji svega par takvih praktičara u himalajskim pećinama.

Mi znamo ko smo mi i ko je ko, ali gledamo svoja posla. U tantri je seks između učitelja/učiteljice i učenika nešto što je dozvoljeno i što je deo, ili može biti deo, sistema, ali to se zna unapred. Oni koji u to ulaze se unapred slažu sa time, zato što znaju da se to može desiti. U tantri oralni seks nije samo seks, u muški ud se priziva Rudra, tako da je to u stvari smirivanje besa Rudre. Ali to ne znači da je svaki poziv joga Gurua da mu to učenice urade baš to. Ja ne bih isključio da su neki joga Gurui koji su bili centar seksualnih skandala radili baš to, ali to što su oni pored joge ušli tajno u tantru nema veze sa njihovim joga učenicima. U jogi nema seksa i ako neko ulazi u sistem u kojem očekuje da se poštuje celibat onda ta osoba u to ulazi očekujući da neće biti seksa niti da će joj to neko ponudiri. Zato je to različito, u tantru ulaze oni koji nemaju problem sa seksom i kojima je to čak životni stil. U jogi to ne mora biti tako. A uostalom, ni u tantri to nije zagarantovano. Postoje tajne mudre koje tantričke žene pokažu muškarcima, odnosno obratno, mudre koje muškarci mogu da pokažu ženama, na koje se odgovori drugim mudrama ako neko pristaje. Dakle tu je stvar veoma konsenzusna i nema zloupotreba i nasilja. Zato samo svima savetujemo da budu oprezni i da postupaju što pametnije u svojim izborima i u onom na šta pristaju, a na šta ne. Đai Ma!

Tantra, orgazam i ženska sloboda, drugi deo

Današnja joga i vedska učenja koja su poznata na zapadu su veoma mizoginični.

Mizoginije u  Mahabharati, gde Judištira, kralj Hastinapura, prokocka svoju suprugu Draupadi kao da je njegovo vlasništvo

Organizacija koja počiva, doduše po mnogim Indusima dosta iskrivljeno, na braminskoj kulturi i principima, ISKCON, tj Hare Krišna pokret kako su poznati na zapadu, dobar su primer razlike izmedju braminske i tantričke kulture. Njihov osnivač A.Č. Baktivedanta Svami Prabhupada, nije se libio da se poziva na Čanakiju, indijskog filosofa od pre 2000 godina, u tvrdnjama da su žene manje inteligentne nego muškarci i da im se ne može verovati, kao i da koristi Manuov zakonik kako bi pravdao ideju da se ženama ne bi smela dati sloboda i da demoni navode ljude na takve ideje. Postoji gomila citata gde on tvrdi da žena mora da bude podredjena volji muškarca,   da se udovice ne smeju ponovo udavati, da bi ženama trebalo ograničiti edukaciju i još mnogo toga sličnoga. Takva stanovišta po pravilu imaju oni kojima manjka duhovno iskustvo, a Hare Krišna sledbenici uglavnom deluju kao da samo prepričavaju ono što su čuli i ne odaju utisak da je iko od njih, kao ni sam A.Č. Baktivedanta Svami Prabhupada, imao bilo relevantno duhovno iskustvo, što i jeste verovatno razlog njihove arogancije i netolerantnosti. Sasvim je sigurno da oni tu dobijaju ono što im je potrebno, pa makar to bilo i da samo veruju, što je sasvim u redu i legitimno. Ne bi bilo pristojno komentarisati njihove izbore i njihove potrebe, ali istovremeno moramo biti i svesni da bi situacija u kojoj bi se oni našli u poziciji posedovanja društvene moći bila društveno veoma opasna i da postoji velika verovatnoća, pošto je on davao i izjave o nasilju nad onima koji nisu prihvatili Krišnu, da bi to bilo nepravedno društvo zasnovano na netoleranciji i teroru vernika nad „nevernicima“, uz veliku dozu nepoštovanja ženskih prava. Slično bi bilo i kada vi dobar deo drugih indijskih učenja bio u poziciji da definiše društveni normativ, budući da je Indija veoma netolerantna zemlja gde su Boginja i žene poniženi i gde je procenat silovanja medju najvećim u svetu. Slučajevi seksualnih zlostavljanja po ašramima nisu retki. Ono što većina ljudi ne shvata jeste da dobar deo Indusa ima odnos prema zapadnih ženama kao prema manje vrednim i  koje gledaju samo kao seksualne objekte.

Jedna od škola joge u kojoj su se desili seksualni skandali, na šta nije reagovano u samoj školi, jeste i indijska Biharska škola joge,  zbog čega su je ostale škole joge u Australiji u jednom momentu bile stavile pod bojkot. Satjananda, kao neko po kome je Biharska škola i bila prepoznatljiva, svojevremeno je bio izbačen iz Šivanandinog ašrama zbog seksualnog skandala, ali je kasnije vraćen, a finalnu titulu nije ni dobio od Šivanande već od dva druga Gurua na Kumba Meli, što je protiv tradicije.  Šivanandin ašram je, po vlastitim rečima o kojima su neki i svedočili, napustio ne samo zato što je porodica Goenka donirala zemljište da se izgradi novi ašram, već i zato što nije hteo da ga iko pita da li radi ovo ili ono, već je želeo da bude slobodan, nezavistan i da ne zavisi od društvenih normi koje odredjuju šta je dobro, a šta nije.  Postoje razna svedočenja, neka od njih veoma potresna i dramatična, o dršavanjima u njegovom ašramu koji opisuju kao mesto osnovano zbog moći, novca i seksa.  Bez da ulazim u to šta je tu tačno, ili da li je išta od toga tačno, dovoljno je i ono što je o seksualnim zlostavljanjima u Australiji utvrdila istraga nadležne komisije.

U ranijim tekstovima pomenuta Gajatri mantra se rasporedjuje po telu njasama. Tantrici iz Indije, u laganim razgovorima na ovu temu, obično će spomenuti da Satjanandin ašram  zna i tantričke njase, ali da ih iz strateško-ideološkog razloga ne koristi budući da funkcioniše po jednom patrijarhalnom i mizoginom obrascu, što je po njima i razlog zašto se dešavaju ranije pomenuti seksualni skandali. Njase imaju kao jedan od ciljeva da iscele pasivno agresivno seksualno ponašanje mušakaraca, a celibat rezultuje seksualnim devijacijama i nekontrolisanostima, tako da se po nekim mišljenjima kundalini ne može podstaknuti ako nismo seksualno aktivni.  Kundalini se ne podstiče seksom, ali okruženje koje pravimo seksualnom aktivnošću utiče na uslove da se to desi.  Sa druge strane, celibat, tj i ako se tokom seksa ne ejakulira, pomaže da se koncentriše magijska moć. To našim rukama daje da budu magnetične i da prenose magiju. Dakle celibat ne pomaže da se kundalini podstakne, već da imate magijsku moć da mantru instalirate u vaše ruke i da dodirom prenesete vaš uticaj na nekoga i tako tom osobom manipulišete. Tako i muškarac može uticati na um žene i zavesti je protiv njene volje, ili obrnuto.

Postavlja se pitanje šta mi kao praktičari možemo da uradimo? Sećamo se slučaja sa Jogom u svakodnevnom životu, kako je to zataškavano i kako je bilo i onih koji, kada se to više nije moglo kriti, nisu i dalje imali hrabrosti da se suoče sa time šta se dešavalo. Sredinom prošlog veka, u Indiji je naš Guru. koji je i poslao tantru na zapad, zbog nekih otmica i zlostavljanja žena u Indiji, a na koje nije bilo prave reakcije, digao pravi  srednjovekovni ustanak u svojoj provinciji, gde je naš tantrički klan napao policiju mačevima, kopljima, lukovima i strelama. Ustanak je ugušen barutom i olovom, naš Guru utamničen, a Nehru je odlučio da svi Sadui u Indiji moraju da nose lične isprave što je izazvalo buru negodovanja medju Naga Babama, Agorima i ostalim lutajućim saduima koji skoro ništa ne poseduju. Znači to  se i nije pokazalo kao baš pametna opcija. Indija je izgubljena za tantru, žene su u Indiji ponižene i svojevremeno kad sam gledao po G20 godišnjem ocenjivanju zemalja uključenih u tu grupu, na osnovu šest kriterijuma (kvalitet zdravlja, nasilje koje trpe, učešće u politici, radne mogućnosti, pristup resursima i opasnost od trgovine ljudima i ropstva),  Indija je bila na nezavidnom četvrtom mestu. Zato je, po proročanstvu iz MeruTantre, tantra da bi opstala morala da napusti Indiju i to je uradio naš Guru kojeg je taj spis i prorekao. Svet nije lepo mesto za život i mi moramo da povratimo harmoniju i da ga učinimo boljim. Prvo moramo sebe da sredimo, zato što da bismo isceljivali druge i svet, mi prvo moramo da sebe iscelimo. Kako to Lalešvari , velika tantrička jogina i pesnikinja iz 14. veka, reče: „kada pepeo padne na ogledalo, iskoristi ga da ispoliraš to isto ogledalo“.

Lalešvari

U tradicionalnoj tantri su Guru mandala & mantra dikša ključni. Oboje su u osnovi nešto što su ljudi,  u saradnji sa izvesnim onostranim bićima koja su izvor moći i ona koja omogućuju iskustvo u tantri. Tantra je kao lavirint, mitska mapa i hram kroz koji putujemo. Um Indusa je uvek imao potrebu da klasifikuje i imenuje paranormalne fenomene koje poznaje priroda. Tokom više hiljada godina neka bića, koja se u Indiji nazivaju butama, preuzela su danas prepoznatljive oblike i imena kao što su Matangi, Bairavi, Tara i sl. Oko njih su se lokalno počeli formirati kultovi, tako da u Indiji razni regioni, pa čak i pojedinačna sela, imaju svoju vlastitu tantru, to jest kult vezan oko nekog bića i njegove prateće svite.

Koncept Išta Devate (ईष्ट देवता) je ideja o tome da postoji božanstvo koje je naše lično i bdi nam nama.  U natalnoj karti djotiša će vam pogledati 12-tu kuću od AtmaKarake u podelnoj D9 karti (Navamši) i ako tu postoje planeta ona odredjuje ko vam je Išta Devata. Ako postoji više planeta Išta Devatu će odrediti najjača od njih, ili ako nema planeta koja aspektuje ili vladar kuće.   Ali inicijacijom u tantru neko dobija Išta Devatu tradicije kao predmet obožavanja i kao božanstvo koje ga štiti. Išta Devata je tako idea da nam neka energija za koju imamo predispozicije, postane biće, ili Boginja, koje će biti naša primarna Darana (koncentracija) za rad. U smislu ličnog razvoja to je jako dobra tehnologija, ali u globalnom smislu upotrebljivosti za društvo to postaje poput dečije maštarije.

Sve nakon dikše je tehnička procedura, tantra je u osnovi tehnologija, koja daje

Bagalamuki

rezultat i koja daje moći. Zato se tantra štiti, ono što ima vrednost se jednostavno čuva. Sa druge strane. Indusi nisu baš kondicionirani da deluju samostalno i da sebi pomognu. Mitovi o čitavim muslimanskim armijama koje su nestajale nakon tantričkih priziva u pomoć zaštitničkih bića su možda tačni, možda su i netačni, ali to definitivno nije pomoglo Indiji u prošlosti, kao što joj ni danas ne pomaže da bude slobodna, samostalna i samoodrživa zemlja. Naravno, postoji i legenda da je Nehru, kao i drugi indijski državnici posle njega,  bio posvećenik Boginje Bagalamuki, uz čiju pomoć je navodno sprečio Kineze da napadnu Indiju, ali to može biti mit sličan onom koji vainavski tantrici pričaju o Pratjagiri.  Ako zanemarimo legende,  ili ako ih shvatimo kao samozavaravanje što bi potcrtalo pitanje koje sledi, a ono je da li u tako usko lokalizovanoj priči pitanje je da li oni koji su unutar Guru Mandale imaju ideju šta se uopšte dešava oko njih ili na celoj planeti? Indusi ne funkcionišu dobro izvan svojih lavirinata i kao individualna bića koja funkcioniošu i izvan lavirinta svojih božanstava. Već pomenuti Ošo i Krišnamurti, koji je najoštrije kritikovao baš Ošoa, bili su izuzeci koji su uspeli da izadju iz lavirinta. To im nije donelo benefite duhovnog iskustva,  budući da su odbacili koncept Išta Devate, ali im je dalo drugačiju percepciju sveta i njegovih potreba. To je možda i jedan od razloga zašto Ošo nikad nije davao tradicionalnu tantru, mantru i jantru svojim učenicima. Isto kao što su i neki njegovi učenici, koji su napravili svoje sisteme, poput Šri Matadji koja je osnovala Sadadža jogu, jako izbegavali bilo kakvu vezu sa tantrom.

Kada živite u Indiji onda radite sa bićima koja tamo žive. Ako izuzmemo strip Korto Malteze i njegovu epizodu San zimskog jutra koja je jedna od najlepših i inspirisana je Šekspirovim Snom letnje noći i keltskim i germanskim legendama, a u kojoj se Merlin i britanski vilenjaci bude kako bi sprečili da sa invazijom Nemaca na ostrvo dodju i njihovi vilenjaci i mitska bića, prva koja mi je skrenula pažnju da su onostrana bića teritorijalna bila je početkom devedesetih jedna mlada veštica iz Italije koja me je vodila u šumu da tamo na gljivama razgovaramo sa patuljcima. Samo na odredjenim mestima je to bilo moguće, pošto oni, kako mi je bila objasnila, žive tu. Meni je to bilo logično, a mnogo kasnije mi je to isto pisao Terens MekKena, posle Timoti Lirija verovatno najveći psihonaut XX veka, sa kojim me je bio povezao Džon Balans iz znamenite industrijske i eksperimentalne muzičke grupe The Coil. Iako je od par desetina poruka većina bila nejasna i skroz polupana, ono što nije bilo je izmedju ostaloga jasno potcrtavalo da se različite prirodne supstance za menjanje svesti uzimaju na sasvim odredjenim geografskim lokacijama, zato što bića koja se žele kontaktirati žive baš tu. Kao primer koji to ilustruje može da se navede pokušaj Alistera Krolija da u Indiji prizove Hekatu. Zvao je nju, a javila se Boginja

Boginja Bavani

Bavani. Jednostavno Hekata nije bila tu i došla je najbliža i najsličnija Boginja, mada to tako ne izgleda, ali to je već misterija njihovih priroda.

Zapad isto nije deo sveta koji je isceljen od lošeg odnosa prema ženama. Na primer, Trampova relativno skora odluka da promeni definiciju porodičnog nasilja i seksualnog napastrovanja vratila je borbu za ženska prava bar 50 godina u nazad.  Medju pionirima društvenih reformi koje su imale za cilj da to promene bio je i austrijski psihijatar Vilhelm Rajh (1897 – 1957). Jedno vreme je bio Frojdov saradnik, ali se posle razdvajanja i od njega i od njegove teorije preorijentisao na seksualnu terapiju i teoriju o značaju orgazma, postavši tako jedna od najradikalnijih ličnosti u celokupnoj istoriji psihijatrije. Verovao je da je orgazma bitan ne samo za celokupno zdravlje pojedinca, nego i za revolucionarne promene društvenih struktura, a za uspon nacizma krivio je veliki broj nemačkih devica., a poznata je i njegova rečenica „Definisati slobodu isto je što i definisati seksualno

Vilhelm Rajh, slika iz policijskog dosijea

zdravlje, ali niko to otvoreno neće da prizna.“ Zalagao se za žensku ekonomsku nezavisnost,pravo žena na  vanbračne veze i pravo na razvod, a otkrio je i seksualnu životnu energiju koju je nazvao orgon. Rajhov orgon nema veze sa današnjim orgonitima, ma koliko se oni koji ih danas prave upinjali iz petnih žila da to tako predstave. Na kraju je u Americi uhapšen, kao opasan po društvo.

Već pomenuti Ošo je po svemu sudeći mrzeo Indiju, žestoko je kritikovao Gandija i želeo je da „isceli svet“, a kao tehnologiju za to umesto klasične tantre prigrlio je baš adaptirane Rajhove ideje. Ošo Radžniš je inače  bio indijski tantrik, direktni učenik Pagal Babe, ali se tada zvao samo Aćarija Radžniš. U Kalkuti, na istorijskoj 64 jogini mahačakradištana proslavi u Kaligat hramu 1973, verbalno se sukobio sa Ramnat Agorijem i ostalim autentičmnim autoritetima indijske tvrdokorne tradicionalne tantre. Nakon toga Ošo je izbačen iz tradicije, sa glave su mu skinute Guru Paduke i izbačen je iz šeme drveta inicijata linije kojoj je Ramnat Agori bio nosilac. Ramnat Agori je inače bio iz Zapadnog Bengala i poticao je iz Pakur kraljevske porodice. Smatra se za jednog od večih indijskih svetaca XIX i XX veka, bio je Agori i majstor tantre, kao i Mahant svih Nat jogija Nepala. O njemu je već na ovom blogu pisano, u kontekstu njegovog susreta sa Alisterom Krolijem kad mu je rekao da pošalje našeg Gurua, koji je pre toga na zapadu bio prijatelj sa Krolijem, u Indiju kako bi se ispunilo proročanstvo MeruTantre.

Ramnat Agori Baba

Ošo je bio profesor filosofije, veoma obrazovan i inteligentan, tako da je shvatao  ograničenja tradicionalnih indijskih sistema. Napustivši tradiciju, kao tantrik i prvo pod imenom Bagvan Šri Radžneš, a potom kao samo Ošo, zadržao je filosofiju „duhovnog materijalizma“ i po nekima  je bio prvi „kapitalistički“ Guru na zapadu koji je propovedao potrebu da neko bude bogat. To ilustruju i nalepnice koje su prodavali u njegovoj komuni u Americi, a na kojima je pisalo: Isus spasava, Mojsije investira, a Bagvan troši. Ošo je najpoznatiji po skupim satovima i najskupljim automobilima koje je imao, kao i po seksualnim slobodama u svojoj komuni, koje je zagovarao.  Budući veoma inteligentan, Ošo je okvir tradicionalne tantre skroz pošteno zamenio neotantrom i neosanjasom.

Guru mandala kao tehnologija ima svoje zaštitne metode, ali ni to nije stopostotno sigurna garancija od zloupotrebe, u vidu Guru Paduka koje se učeniku stave na glavu i koje podrazumevaju da linija prenošenja tradicije drži učenikov ego pod kontrolom. Guru koji je realizovan deluje spontano i po slobodnoj volji. Slobodna volja znači ne da radi šta mu se prohte, nego da je i volja slobodna od spoljnih uticaja (planete, razna bića i slično), tako da Guru radi ono što je potrebno. Kad spoznamo šta su naše potrebe i šta je potrebno da radimo, onda ne radimo nepotrebne stvari. Danas je percepcija Ošoa iskrivljena verovatno i od strane onih koji ga napadaju, kao i onih koji su izabrali da ga slede. Jedni ne vide šta e stvarno bilo loše kod njega, a drugi šta je bilo stvarno dobro.

Danas je malo poznata činjenica da je Ošo privukao veoma ozbiljne i obrazovane ljude u svoju komunu, čak 20% članova ih je imala magistraturu iz neke oblasti. Takodje, skupi automobili i seks nisu bili cilj sami po sebi. Oni su bili ekspresija njegovog učenja da bi ljudi trebalo da rade ono što ih čini radosnima. Ako su to skupi automobili kao u njegovom slučaju u redu, ako nisu onda to ne bi trebalo da rade.  Pri tome baviti se materijalnim i uživati u tome je sasvim u redu, po njemu, a seks je samo ispoljavanje ljubavi koja mora da bude slobodna.

To je bio duh vremena, ja sam jednom sreo Velečasnog Mozesa koji je osnovao Božiju

Propagandni poster Božije dece o Isusu i seksu

decu, hrišćansku denominaciju koja je propovedala slobodan seks.  Tada je bio već veoma star i sa njim su bile dve devojke, znatno  mladje od njega ali punoletne. Jedna od njih, za osamdesete veoma izazovno obučena u kožnu odeću, mi je rekla da mogu da spavam sa njom ako pridjem njihovom kultu, ali da moram devet meseci da apstiniram pre toga. Iako sam bio jako mlad, a ona veoma privlačna, malo to delovalo degutantno i kao da u tome ne samo da bih ja bio izmanipulisan, nego da je i ona izmanipulisana žrtva.

Svojevremeno me je neko odveo u Ošov centar i posle toga sam ga zbog te osobe posećivao  redovno i radio različite meditacije i prakse tamo, kao što sam bio i na mnogim žurkama koje su tamo održavali.  Medju ljudima tamo su bili i neki koji su radili direktno sa Ma Anand Šilom, najbližom Ošovom saradnicom dugo godina, tako da smo u neku ruku imali veoma autentično iskustvo.  Ošo je imao ideju da je seks potreban i dobar, ali da je potrebno da se upražnjava onoliko i kada mi to stvarno želimo. Većina ljudi ima kompulsivnu potrebu za seksom i Ošo je želeo da ljude isceli. Video snimci, obrazovni, koje smo tamo gledali delovali su kao niskobudžetni meki nemački porno film iz sedamdesetih.  Sem tog ohrabrivanja slobodne ljubavi, u praksi Ošo je pokušao sa ljudima nešto što u teoriji može da deluje da može da da rezultat, ali u praksi samo kratkoročno. Naime, neki članovi komune su prolazili kroz program da im je dnevna rutina da samo jedu, piju, spavaju i da imaju seks. Dakle dehumanizovano smenjvanje kao na traci, sa jedne žene na drugu i neko bi pomislio da to deluje kao rajska priča. Naravno da nije bilo tako, veoma brzo bi se svima smučio seks, pričali su mi da tamo gde su bili samo je neki naš mornar izdržao duže od mesec dana. posle neko vreme niko ne bi poželeo ni da pomisli na seks, ali nakon nekog perioda svi bi se vratili na staro.

Ošo i Ma Anand Šila

I Ošo i Vilhem Rajh su imali nešto zajedničko. Promovisali su slobodnu ljubav, ali kada su njihove veze bile u pitanju nisu baš bili voljni da dele sa drugima. Rajh je, tako, suprugu dugo i ljubomorno ispitivao da li ga je prevarila nakon što se vratila sa malo dužeg puta. Ošo je imao jednu stalnu vezu, Vivek za koju je mislio da je u neku ruku povratak njegove ranije devojke iz Indije koja je umrla. Vivek je bila samo i jedino sa njim, on je bio sa mnogim ženama u ašramu, tako jedna od danas poznatijih učiteljica neotantre opisuje svoju „inicijaciju“ kod Ošoa u Mumbaiju i to je u biti opis malo maštovitijeg oralnog seksa koji mu je pružila. Kada je Vivek zatrudnela sa njim, a po onome što  Ma Anand Šila opisuje u svojoj, delom autobiografskoj. knjizi Don’t Kill Him,  na koju su iz Ošove internacionalne fondacije  dakako osuli drvlje i kamenje, ta trudnoća je bila  veoma planska i nakon toga je Ošo naterao da abortira i steriliše se.

Ošo je jedno promovisao, ali je pitanje koliko je on bio zreo za to.  Pri tome, Ošo nije, ili bar ne deluje da jeste, koristio svoju poziciju moći da totalno kontroliše seksualni život svojih sledbenika, kao što je to recimo radio Čarls Menson. Slično se desilo i u ašramu Čarlsa Bernera u Australiji. Znalo se sa raskol koji se tamo dogodio i za sudske tužbe, ali su se kockice sklopile tek nakon jednog skorašnjeg susreta u Indiji nekih ljudi odavde sa Bernerovom tadašnjom sekretaricom. Početak problema u ašramu bila je Bernerova direktiva da parovi u ašramu izmene partnere, što je bilo previše za dobar deo njih.

Berner je zanimljiv u kontekstu priča o Ošou zato što je Intenziv prosvetljenja, Bernerova najpoznatija tehnologija, koja je veoma uticala i na staru Jugoslaviju i bez koje ne bi bilo ni organizacije koju je pokrenuo Slavinski, Bele gnotičke crkve,  tehnika koja se po Evropi i Indiji proširila baš zahvaljujući Ošou i njegovim neosanjasinima.  Džef Lav je bio Bernerov instruktor Intenziva prosvetljenja koji je doneo ovu tehniku u Evropu 1971, predstavljajući je pred grupom psihologa iz raznih zemalja koji su u Engleskoj bili na obuci  humanističke psihologije (geštalt, bioenergetika i sl).  Medju Evropljanima koji su se tako upoznali sa Intenzivom bile su i dve Ošove učenice, Ma Prem Arup i Punam, koje je Džef Lav obučio da budu majstorice intenziva i one su na prvoj sledećoj poseti Ošovom ašramu u Puni demonstrirale ovu tehniku pred Ošom.  Ošo se na keca oduševio ovom tehnikom i od tada je postala tehnika koju su prošle na hiljade Ošovih sledbenika. Danas se, ako sam dobro informisan, u Ošovom ašramu u Puni i ne rade duže tehnike i meditacije, ali neki Ošovi centri u svetu i dalje drže trodnevne Intenzive, prošli za koji znam je bio u Ošovom centru na Nepalu, u Katmanduu,  početkom decembra.

Kako smo videli Ošo je odbacio zatvorenu tantričku tehnologiju, učaurenu u svojim klanovima i ekskluzivnim paktovima sa indijskim onostranim bićima. Umesto toga Ošo je prihvatao sve što deluje i pravio je jednu veliku mešavinu svega i svačega što je imalo za cilj terapeutsko dejstvo i budjenje pojedinca.  Danas imam jednu drugačiju percepciju njegovih tehnika, recimo džiberiš smatram opasnom tehnikom, ali sam u proteklim decenijama toliko puta otvorio njegovu Narandžastu knjigu da su mi se i domaće izdanje i ono na engleskom već razlistali i ispadaju iz korica. Tu je on stavio sve što je moglo da bude korisno, iz najrazličitijih duhovnih sistema.

Sem Intenziva dosta njegovih učenika je išlo na vipasanu kod učitelja ove meditacije po imenu  Gonka. Vipasana je budistićka tehnika povezana sa disanjem, izuzetno dobra tehnika koja daje uvid u istinsku prirodu realnosti, po poreklu ne starija od stotinak godina i nastala kao potreba da se ožive meditativne prakse teravada monaha, koje bi bile podesne i za one koji nisu zaredjeni monasi. Originalno pokrenuta na Tajlandu i Burmi, vipasana se proširila i na ostale budiste i zapadne meditante kojima je kao  pokušaj azijskih reformatora da usoje zapadnu sekularnu akademsku platformu po kojoj je Budaa Sākjamuni bio etički orijentisan filosof i proto-naučni model, koji je oslobadjao od dogme i sujeverja. Vipasana danas nije uniformna škola, postoji nekoliko načina na koji se podučava. Definitivno nije u osnovi tantrička tehnika, mada su mi pričali da u Burmi i na Tajlandu neki monasi mešaju tantričke elemente u vipasanu i rade je na grobljima. Takodje, postoji primena vipasane u tibetanskom dzogćenu, ali to je različito. Tibetanci se, recimo, ne slažu sa zen majstorima oko mirnoće koju ovi naglašavaju, već razvijaju osećaj i za smirenost i za pokret, integrišući tako potpunu integraciju nečije percepcije u probudjenu svesnost.  Ali i zen i tibetanski majstori kritikuju Genkinu vipasanu zato što pruža uvid samo u praznoću sopstva, a ne u prirodu praznoće svih fenomena.

Ošo je mešao razne tehnike, pri tome je ponekad i  imao neku ideju o tome o čemu se tu

Ošov Zen tarot

radi, recimo u svojim komentarima na Viđana Bairava tantra on govori o ovladavanju snovima, što jeste nešto sa čim ova tantra tradiconalno i radi. Isto tako veoma često verovatno nije imao pojma šta i kako se nešto radilo, već je pošao od toga da Viđana Bairava tantra ima 112 tehnika i da njegov i učenici bi trebalo da rade deo tih tehnika, koje po njemu sve vode do istog, kako bi bili budni. Čak je govorio i o Andakar Ki Sadani, mada ta njegova knjiga vidim nije decenijama ponovo štampana, što je sadana koja se radi u mraku i koja je veoma ozbiljna i opasna. Njegovo recikliranje je išlo toliko daleko da je čak napravio i svoj tarot, koji zapravo i nije namenjen za proricanje već za probudjenje i zato se i zove Zen tarot, od 79 karata. Ta dodatna je karta na kojoj je on sam. Taj tarot je nešto što mislim da podrobnije ispitam u praksi u narednih par godina.

Meni je bilo zanimljivo da pratim razvoj Mohandjija, koji je kao duhovni učitelj u usponu, a  koji po mom utisku slično Ošou reciklira različite tehnike, iako imam utisak da to baš tako i ne želi da predstavi,  koje kombinuje. Mada, mora se reći da su sličnosti medju njima male, gotovo zanemarive, a razlike mnogo veće. Počeo je sa nekakvom meditacijom čistoće, potom sa nečim što je zvao šaktipatom, da bi kasnije odobrio i lavirinte koje su radili neki njegovi učenici (slično je Ošo odobravao tehnike koje su mu donosili učenici), odnosno svesno hodanje koje je zapravo budistička tehnika koju daje  i Dipak Čopra. Ošo se odricao tradicije, negirao je i nije davao mantre, kao ni jantre. Mohandji se poziva na razne indijske tradicije, isto ne daje mantre, mada sam ja vidjao kod nekih  njegovih učenica Guru Mantru koje su tvrdie da su dobile od njega i koja je bila Satja Sai Babina mantra u kojoj je samo Sai Babino ime zamenio svojim, niti radi u okviru matrice parampare, već se poziva na to da se kroz njega „prelamaju“ različite tradicije koje on posle tako „sažvakane“ kao svojevrsni instrument tradicije dalje prenosi učenicima. Kako god da se okrene to nije indijska tradicija, ali on svojim učenicima daje ono čime su zadovoljni i samim tim je svaka dalja priča na tu temu izlišna.

Ošo je bio buntovnik i „negativac“ koji je potpuno pokušao da razruši tradiciju, koju je smatrao štetnom po pojedinca, dok je Mohandji pozitivac, otud njegovo preporučivanje da se ne nosi crno, koji se kako smo  videli u neku ruku zaklanja iza tradicije u njenom totalitetu. I Ošo i Mohandji okupljaju ljude koji su zanimljivi i koji ne deluju kao loše osobe. Samo što im je pristup iskustvu potpuno različit. Ošo je davao brze i rizične tehnike koje su imale za cilj da dovedu veoma brzo do iskustva,  to jeste tako u tradiciji u kojoj je i on bio pre izbacivaja i tu se veoma brzo doživi prosvetljenje. Kasnije, kad se udje u unutrašnji krug adepata radi se na sidijima, tj moćima. Mohandji radi na čistoći i to radi sporijim tempom i manje opasno. Ošo je potencirao seks, Mohandji potencira humanitarni rad, što je tradicionalno indijski stil. Fascinira, recimo, koliko Agore izazivaju strah, ali onda se vide preko dana kako volontiraju u bolnicama za gubavce i leprozne. Što se tiče uspešnosti onoga što se daje i Ošovi neosanjasini i Mohandjijevi učenici veoma su zadovoljni onim što dobijaju i to im koristi, tako da je to nešto što ne dolazi u pitanje. Voleo bih recimo a znam šta su Mohandjijevi učenici  radili na ritritu na Kopaoniku, gde će Mohandji dati tehniku za budjenje unutrašnjeg plamena, što po nazivu i po povezivanju sa Divalijem, deluje zanimljivo. Da li je to bila neka nova tehnika, ili nešto što liči na neku poznatu praksu, videćemo, ali to je pitanje načina na koji on radi da bi razvio razvije svoju tehnologiju. Takve tehničke stvari su interesantno, ali to izvan okvira priče nije bitno onima koji to ne rade. Ono što je meni zanimljivije jesto to da  obojica dele, kao zajedničko, poziciju moći. I Ošo je mogao, a to bi sigurno mogao i Mohandji,  da ima moć nad učenicima, s tim što je Ošo time bio opijen i uradio je svašta što mu je posle zamerano, a Mohandji ne deluje kao neko ko je skrenuo ka problematičnom. To što su Ošou skinute Guru Paduke sa glave, a one su garant parampare za kontrolu nečijeg ega (što se u praksi nije uvek  pokazalo kao efikasno, zavsno od toga koliko je neko bio odan svom Guruu i da li mu je Guru bio realizovan),  jeste nešto što se ne sme zanemariti kao činjenica.

To što je neko Guru, ili duhovni učitelj, ne znači da ne podleže pod uticaje nevidljivih bića. Po teoriji, kada je Ošo izbačen iz tradicije izgubio je zaštitu i sve kasnije što je radio, kao i korištenje droge, bili su rezultat onoga na šta su ga ta razna nevidljiva bića navodila.  To važi za Učitelje, ali još više za učenike i više o tome mislim da pišem u narednIM tekstovima, tako da generalno važi pitanje koliko Šri Vidja stvarno jeste potpuna zaštita, budući da praktičar priziva u sebe beskonačno, a koliko su takve priče samo odbrana „franšize“?

Iako se Mohandji poziva i na Šri Vidju on jednostavno nije deo tantričke priče, u jednom usko shvaćenom značenju te reči, tako da vratimo se  Ošou. Ošo je nekad bio deo tantre i iz te tantričke liberalnosti i slobodnog stila proizašlo je i  njegovo mešanja svega i svačega. Neki su od toga imali koristi  i duhovno iskustvo nekog nivoa, neki drugi su propali i zaglibili se u drogama ili prostiticiji.  Kako smo videli slobodna ljubav i seksualnost su forsirani kao  osnov Ošovog „recepta“ za promenu i oslobadjanje sveta, ali to je opasna igra i mač sa dve oštrice. Naime, seks štiti, ali se preko njega najlakše i

Ma Anand Šila, u sredini

navuku razni astralni paraziti. Imam neke drage prijateljice koje igraju u striptiz barovima. Većina devojaka koje tamo rade imaju ozbiljne probleme, dešavaju se i čudni fenomeni, a bilo je slučajeva da se to moralo rešavati i egzorcizmom. Takodje, ispostavilo se da vlasnici klubova i menadžeri veoma često obole od različitih neočekivanih i netipičnih bolesti. Tako da je seksualnost pipava teritorija i Ošo nije baš najbolje plivao u toj vodi. Tu tradicija to ipak radi bolje. Samom Ošou bi štošta mogli da zamerimo, kao i Šili koja je zapravo sve vreme bila zaljubljena u njega i na kraju je iz te opčinjenosti i razočaranosti, sve pomešano za željom za kontrolom i proizašlo sve to loše što se desilo. Ali ako bi neko Ošou nešto i zamerao, on je bar ostavio inteligentne sledbenike. Margot Anand je recimo jedna od njih, koji kao i neki drugi njegovi učenici danas svetu nude neotantru kao vid pomoći. Kakav je onda odnos tradicionalne tantre ka neotantri? U jednom dogmatskom smislu veoma negativan, ali u nekom drugom praktičnom smislu neotantra se smatra veoma korisnom.

Isadora

Većina zapadnjaka koji su na zapad preneli tantru ne rade je javno, već je ograničavaju na  izuzetno mali krug učenika. Možda najkvalitetniji primer toga bila je Isadora. U Indiji je inicirana u južnu tantru i bila je vaišnavski sahadjija i inkarnacija Hladini Šakti. Za vaišnave, Šrimat Radika je transformacija Krišnine ljubavi i njegova unutrašnja energija koja se zove Hladini Šakti.  Dikša Hladini Devi se smatra najvišom u vaišnavskoj tantri i ona se zato i naziva Maha Nirvana Dikša. Isadora je imala da obavi veoma bitan isceliteljski posao na zapadu. Privatno je imala svoj krug učenika, a poslovno je bila uspešna Plejboj zvezda, seksualni savetnik i edukator. Pomagala je ljudima da poprave veze i radila programe osnaživanja žena da preuzmu moć u svoje ruke. Kao seks koučer imala je nacionalnu televizijsku emisiju Urban KamaSutra i saradjivala sa CNN. Bila je imućna i imala sredjen materijalni život i uspeh na kojem su joj mnogi zavideli. Pa ipak, tragično je preminula. Isadorina smrt još je jedan razlog za preispitivanje sigurnosti tehnologije, bar nekih, tradicionalnih linija tantre. Njen model rada je trenutno dominantan i medju drugim tantričkim tradicijama na zapadu, da se privatno radi tradicionalna tantra, a javno da se radi seksualni koučing i isceljivanje, kao i programi za osnaživanje žena.

Pri time moram napomenuti da najveći broj onih koji se kod nas reklamiraju kao tantrički maseri, odnosno tantrički ili seksualni iscelitelji, nisu čak edukovani ni u oblasti neotantre već su verovatno videli nešto na internetu, pa krenuli da se tako predstavljaju. Pri tome, tradicionalna tantrička masaža ne postoji budući da ni u jednom tradicionalnom tekstu nema ni pomena o tome. U tantri se koristi masaža marma tački, da se suspenduje pašu (životinjska) energija pre seksualnog čina (maitune), ali to nije tantrička masaža, več klasično ajurvedsko znanje delom implementirano u tantru. Tačnije rečeno, postoje tehnike koje su više tehnike samomasaže, fokusirano na posebne tačke u konbinaciji sa disanjem, vizuelizacijom i instaliranjem mantričkih slogova u telo, kao deo rada sa suptilnom energetskom anatomijom radi  poboljšanja zdravlja i vitalnosti. Mada se može koristiti i za povećanje libida,  ali se smatra da su to netantričke metode koje tantrički jogini i jogine mogu da koriste za poboljšanje kvaliteta prodedure tantričke joge. Ali čak i te tehnike nemaju puno veze sa onim što rade moderni new age neotantrički maseri. To ne umanjuje kvalitet, ili korisnost onoga što moderni tantrički maseri nude, već samo znači da je reč o različitim stvarima pod sličnim imenom. Ovo što se radi u klasičnoj tantri deo je KamaŠastre,  što tehnički nije tantra, tako da bi moderni „tantrički“ maseri pre potpali pod tu kategoriju. Deo tradicionalnih samomasaža sačuvan je na Tibetu u rukopisima Buton Rinlen Drupa iz 14. veka i deo je KalaČakra tantre. Takodje, originalno KamaSutra, koja nije striktno tantrički tekst sama po sebi, poznaje njasa tip masaže za povećanje libida.  Teorija koja stoji iza toga je da, po KalaČakra tantri,  planete, kosmičke sile i ostali faktori imaju povezanost sa ljudskom unutrašnjom suptilnom anatomijom i nama kao mikrokosmosom.  Energija cirkuliše u našem telu u skladu sa fazama Meseca i zauzima oblik različitih kombinacija sanskritskih slova u našem telu. Manipulacijom tih tačaka na telu, može da se poboljša, ali i pogorša, nečije zdravlje, isto kao i da se pojača ili smanji libido, tj pojača ili suspenduje pašu energija u nama. Ta znanja su ušla u KamaŠastra tekstove i prakse, koji iako inspirisani tantrom, nisu bili tantra. I to znanje je nazivano „Mesečevo umeće“ i pomagalo je da se pojača nečija seksualna želja. Sve ovo izrečeno, naravno, odnosi se na Indiju i Tibet, a šta se i kako radi, na primer, u Kini pojma nemam.

Tantra veoma brzo donosi natprirodna iskustva i prosvetljenje, ali ni jedno iskustvo koje se postigne nema svoj smisao ako time ne pomažemo svetu. Tantra se radi da bi svet bio bolji. Tantrici harmonizuju, što znači da je stanje ravnoteže u univerzumu prirodno stanje tantrika, gde je sve onako kako je potrebno i u skladu sa svim ostalim. Tantrik ne radi samo sa ljudima, on često pacifikuje uznemirene i traumirane duhove, koji izazivaju nesreće i katastrofe ako se ne smire. Što se tiče ljudi rekli smo već da u smislu uticaja na pozitivne društvene promene tradicionalna tantra ima diskutabilan potencijal da u sadašnjim uslovima i okolnostima  menja društvo na bolje, pogotovo  zapadno. Isto tako rekli smo da zato tantrici imaju potrebu  da se uklope u svoje okruženje i da većina tantrika radi i neotantru i seksualni koučing, odnosno terapije.

Deo životnog stila u Indiji bila je nagost. Oni društveni slojevi koji su i prihvatali tantru, bili su poznati po tome što nisu imali stid i odbojnost prema nagosti, za razliku od vedske pre-britanske Indije koja je bila manje liberalna čak i od islamskih zemalja i koja je bila strogo hijerarhijska zemlja sa strogim moralnim i etičkim pravilima. Dakle postojale su faktički dve Indije.

Ali po skulpturama i po različitim putopisima i stranim izvorima možemo da znamo da je nagost u Indiji bila prihvatljiva do 2. veka tekuće ere, žene su uglavnom išle golih grudi, a oko pojasa bi mogle da imaju neku odeću, ali nisu morale. Žene iz vladarskih porodica su pokrivale noge, na nekim skulpturama, ali ne i grudi. Čak je i Budina majka na skulpturi koja je predstavlja skroz golih grudi.  Promena odnosa prema odevanju i uvodjenje obaveznog pokrivanja golotinje dolazi sa usponom Gupta kraljevstva, ali odnos najnižih slojeva izvan kasti, čija je kultura tantrička, nagost nikad nisu ni napustili. Kad je moja prijateljica tantrička sveštenica došla iz Indije u posetu, šokirala je sve na plaži na Dunavu kad se odmah skroz skinula i nije joj bilo jasno što je gledaju. „To je indijski stil“, samo je rekla.

Indijski stil, kako ona to zove, podrazumevao je da je svaka žena Boginja. I svaka je lepa, što znači da svaka od njih prihvata svoje telo onakvo kakvo jeste. One su jednostavno zadovoljne sobom i bez nametnutog osećaja stida ili potrebe da izgledaju onako kako to muškarci žele. To je negde u osnovi tantre i to je jedna od razlika kako tantrici vide društvo, a kako bramini. Braminsko društvo se zasniva na krivici i pretnji kaznom, a tantričko na slobodi. Ili bar tako tantrici misle o sebi.

Oglas iz američkih novina za golu psihoterapiju

Zanimljiva stvar koja se desila u Americi bila su naučna istraživanja po kojima su mislili da je skidanje svega sa sebe pred drugima dobro za zdravo društvo i da je čak terapeutsko. To je tvrdio  psiholog Abraham Maslov (1908-1970) koji je smatrao da je nudizam, dakle skidanje svega sa sebe u društvu,  vrsta terapije. Tokom šezdesetih u Americi je nastala i gola terapija gde su se pacijenti polako skidali i gde je radjena grupna terapija na kojoj su svi goli, tako da su u početku takve terapije radjene u nudističkim kampovima, naročito ako bi imali bazen. Ta terapija bi danas bila verovatno svrstana u transpersonalne, budući da je i nastala u saradnji sa Abrahamom Maslovom i na osnovu njegovih teorija, a kažu da je bila veoma uspešna u više životnih oblasti. Čak je i magazin Psychology Today imao naslovnu stranu na kojoj je bila gola žena i pored koje je pisalo U potrazi za autentičnim sopstvom.  Na žalost, nije uspela da opstane zato što je konzervativna Amerika to smatrala kršenjem kršenjem moralnim kodova i društvenih očekivanja zajednice i u suprotnosti sa profesionalnom etikom, tako da mislim da psiholozi danas ne mogu da dobiju licencu za ovakav rad. Što je šteta pošto je to jedna od prilika za isceljivanje društva koja je time onemogućena.

Ceo taj model društvene represivnosti prema ženi i seksualnosti veoma dobro, do dela kad se upliće u Rusalje i dionizijecsko i dok sasvim nepotrebno ne počne da govori o Julijusu Evoli (pri tome izostavljajući priču o Mariji deNaglovski što je veliki propust), odlično objašnjava Isidora Bjelica u svojoj knjizi Srbija bez orgazma. Negde na toj liniji je i tantra, zastupajući ideju da je društvo koje je uredjeno na muškom principu, sa hijerarhijom, nadmetanjima i uskraćivanjem prvenstveno žene za njeno pravo na kvalitetan orgazam, u osnovi jedno veoma nepravedno i nesretno društvo.  U praksi primenjeno na lokalnom modelu i aktuelnom trenutku ono što je potrebno da se to ispravi, sa tantričkog stanovišta i prebačeno u uslove moderne zapadne civilizacije, bilo bi:

– Potrebno je osnaživanje žena unutar duhovnih zajednica i jogičkih/istočnjačkih grupa. Poen više ako su žene te koje vode grupe. To moraju da žene pokrenu i sprovedu, a ne da bude sprovedeno od strane muškaraca. U prvom slučaju žene imaju moć koju su same uzele, u drugom je to moć koji im ustupa i samim tim dozvoljava muškarac, što je sasvim druga priča.

– Potrebno je razumeti i u javnosti afirmisati da osnaživanje žena nije protiv muškaraca. To je samo uspostavljanje ravnoteže i ispravnog karmičkog odnosa u Univerzumu

– Potrebno je da se žene društveno solidarišu, saradjuju i štite jedne druge.

– Potrebno je menjati percepciju o seksu kao nečemu sramnom i lošem. Muškarci moraju da uče da obraćaju pažnju na ženske potrebe i da zadovolje žene. Žene moraju da se oslobode stida i da počnu da vole sebe, da shvate da nisu ničije vlasništvo, da imaju pravo na orgazam i da smeju i da je potrebno i da ga zahtevaju za sebe. Njihovo telo je njihovo vlasništvo i njihov orgazam je njihovo pravo.

– Potrebno je destigmatizovati seksualno oslobodjenu ženu i ne samo prihvatiti je kao ravnopravnu, već je i poštovati zbog njene hrabrosi da bude jaka, svoja i slobodna.

– Potrebno je raditi na iskustvu svakog od nas. Kada doživimo Istinu i kad shvatimo da smo zapravo mi JEDNO, tad osećaj podvojenosti iščezava. Sa njime se smanjuje kapacitet za nasilje i dominaciju.

nastaviće se…