Tekst prezentovan na Kongresu “Ishrana Budućnosti” 2019. godine.

Sažetak: Svrha rada je da se analizom drevnog indijskog ustrojstva društva, zasnovanog na dva različita religijska koncepta i njihovim odnosima prema ženama, ustanovi model opresivnog obrasca u društvu i predoči moguću modernu alternativu koja bi vodila ka zdravom društvu. Metode rada: Deskriptivni metod, analitički pristup i logička dedukcija. Rezultati i zaključak: Osnovna podela društva, zasnovana na poljoprivrednim i stočarskim kulturama bila je podela između matrilinearnost i patrijarhat/patrilinearnost, fokusiranost na dom i porodicu i na ekspanziju i osvajanje, demokratičnost i na autoritarnost, ravnopravno društvo i na društvo sa kastama i podelama, na pluralizam vrednosti i na unifikovanje vrednosti i njihovu kontrolu od strane vrhovnog autoriteta, na davanje slobode ženama i na ograničavanje slobode žena. Ključne reči: zdravo društvo, ženska prava, priroda ljubavi.

Koliko filosofski sistemi Indije, stari više hiljada godina, mogu da pomognu da danas društvo napravimo humanijim i boljim? Počnimo od prvog stiha najstarijeg spisa indijskog učenja tantre, koja je prethodila vedama i najstariji je indijski filosofskoreligijski sistem,  za koji se zna i koji je sačuvan na jednom palminom listu koji se čuva u Nacionalnom arhivu Nepala, a koji glasi:

Rišika reče: I odoh ka Istoku da dobavim cveće i drvo za potpalu, i tu ugledah divotu neviđenu. Videvši to, postadoh ispunjen čuđenjem i radoznalošću.

Dakle osoba po imenu Rišika je otišla u pravcu izlazećeg sunca da bi skupila cveće za svoje dnevne duhovne prakse i drvo kojim bi potpalila svetu vatru, ali je tamo naišla na čudo kakvo do tada nije poznavala. Drevni doksografi su tantričko učenje nazivali istom rečju koja se u ovom spisu koristi za to što je Rišika video, tako da je jasno da se ovde misli da se Rišika susreo sa učenjem tantre koje se bavilo ne samo radikalnim transformisanjem i osnaživanjem tela na energetskim osnovama praktičara omogućujući mu (ili joj) da iskusi duhovno oslobođenje, nego i transformacijom društva i oslobađanjem žena dajući im socijalnu moć i bolji društveni položaj.

Čuđenje i radoznalost su završne reči ovog stiha. Za razliku od veda tantra, čije ime potiče od korena tan koji imaznačenje “rasprostrti, nastaviti, umnožavati”, zasniva se na tekstovima koji su poznati kao Agame. Razlika između vedske tradicije i tantričke je u tome da su za Hinduse Vede neprikosnovene i predstavljaju Božiji autoritet. Tantrički spisi su, pak, pisani od strane nadahnutih osoba, najčešće u formi dijaloga između indijskih božanstava Bairave i Bairavi ili Šive i Parvati. Dijalog se zasniva na nedoumicama i na pitanjima. Kritično razmišljanje vodi do dijaloga. Vedski sistem je religijski i zasnovan je na poverenju u neku ideju, instituciju ili autoritet. Tantra je zasnovana na iskustvu i na ličnoj proveri nekih postulata nakon čega onaj ko praktikuje tantru sam dolazi do znanja stečenog kroz praksu. Zato je u vedskom sistemu postavljanje pitanja i sumnjičavost nešto što nije poželjno. Za tantrike jeste zato što se tantra zasniva, to je dobro uvek iznova ponoviti,na preispitivanju postavki sistema i na ličnom iskustvu, a ne na dogmi, što je kako vidimo i nagovešteno u prvom stihu najstarijeg poznatog teksta o tantri kojim i počinje ovaj rad.

Takođe, tantrici su bili protiv kastinskih razlika i za davanje prava ženama u indijskom društvu. Te dve tradicije, vedska i tantrička,bile su u stalnom sukobu i možemo reći da je tantrička tradicija u stvari bila neka vrsta pobune običnog naroda protiv bramina i vedskog kastinskog poretka. Zapravo,odnos prema ženama i jeste centralno pitanje razlike vedskog i tantričkog sistema i oba su nastala kako bi ne samo opravdala, već i oblikovala, verski sistem koji bi odgovarao nekim društvenim grupama, što veoma dobro ilustruje ono što je o razlici vedskog i tantričkog sistema napisala Rade Iveković u svojoj knjizi Druga Indija.

„Da bismo skratili jedan argument koji Chattopadhyaya u svojoj knjizi potanko i uverljivo dokazuje, reći ćemo za početak sledeće: vedsko je nasljeđe pastoralno-patrijarhalno, a tantričko je poljoprivredno-matrilinearno. Te se razlike, veoma duboke, mogu pratiti do dana današnjeg. Pastoralno-patrijarhalna kultura pretegla je u vladajućim tokovima indijske civilizacije, no poljoprivredno-matrilinearna nije nestala: ona je prisutna u njenom naličju kao stalan protest i otpor onih slojeva (niskih kasta i žena, te plemenskih zajednica) koji su izgubili status kulturnog, društvenog subjekta. U odnosu na prvu, ova je delovala subverzivno i na njenoj periferiji, ili pak putem infiltracije. Dva su se nasljeđa izmešala tako da tvore jednu pluralističku rizomsku shemu koja ne trpi linearno tumačenje. Jednostrano izvođenje indijske tradicije iz veđa posve je nedovoljno za objašnjenje njene raznovrsnosti i inherentnih kontradikcija. A istraživanje nevedske prošlosti vodi preko arheologije mišljenja.“

„Između vedskog i tantričkog nasljeđa postoji bitna kulturološka razlika, pa i međusobno neprijateljstvo. Tantrizam svedoči o vremenu uglednog položaja, ako ne i premoći, žene nad muškarcem, čemu je uzrok u ženinu velikom udelu u poljodelstvu.  Postoji i snažna simbolička veza između poljoprivrede i ženine sposobnosti rađanja. Vedska kultura pokazuje prevlast muškarca. Odlike tantrizma odnosno vedizma mogle bi se shematski navesti na sledeći način:“

Kako možemo videti podela odnosa u društvu se zasnivala na verskom sistemu, koji je verovatno i bio kreiran kako bi opravdao takvu podelu odnosa i privilegija, koja je išla od društva u kojem su žene imale pravo i čak monopol nad moći, ka društvu u kojem su žene obespravljene.Jedan od načina potčinjavanja žena bio je vezan, kako vidimo iz tabele koju je dala Rada Iveković, za oduzimanje seksualnosti od žena i onemogućavanja da dožive potpuno zadovoljstvo.Patrijarhalni sistemi generalno imaju negativan odnos prema telesnosti smatrajući je grešnom i nečistom, ali u društvima koja su prethodila patrijarhatu seksualnost se smatrali svetom i davali joj zaštitni karakter.

Iako se tantra povezuje sa seksualnošću zapravo tu postoji jako puno ne samo predrasuda, već i veoma pogrešnih shvatanja. Neko može da ima jako iskustvo kosmičkog zadovoljstva, što jeste prosvetljenje, bez da ima fizički odnos. Centralni simbol na kojem se tantra zasniva je takozvana Šri Čakra koja se sastoji od više isprepletenih trouglova i u njihovoj sredini tačkom koja se naziva bindu. Postiči tu tačku znači postići stanje Prosvetljenja, ali to je stanje koje se ne može postići, zato što mi uvek već jesmo u tom stanju, uvek smo bili i uvek ćemo biti, samo toga nismo svesni. U tom smislu niko se ne prosvetli, neko se sam „seti“ tog stanja i onda uđe u taj doživljaj. To je jedan od razloga zašto su drevne indijske rišije nazivali „videocima“. Oni nisu ništa postigli, samo su svedočili nešto što su videli i što je uvek bilo tako i što se ne menja.

Danas na zapadu mnogi govore o kundalini, ali ona je nešto drugo od onog šta joj se pripisuje. Kundalini je energija života i smatra se da je ona ženske prirode, tačnije veruje se da je ona indijska Boginja čija je žena praslika u malom i da je moć koju žena poseduje,metafizički i materijalno, dakle i socijalno, ovaploćena u Kundalini.

Tantra uči da se živi intenzivno u materijalnom svetu i uživa, put tantre je put boge (zadovoljstva), što je sanskritski veoma vezano za našu reč bog, a ne odricanja i joge, ali taj put je put nevezivanja za sve to u čemu uživamo i što ostalim ljudima nešto znači. Tako su po drevnim spisima i učenjima 7 vezanost, kojih se oslobađamo,znanje koje posedujemo, društveni status, društveno propisani normativi ponašanja,naše telo, naš nacionalni identitet,naša ideja o nama samima kao o dobroj osobi i potreba za materijalnim prosperitetom. Kada se oslobodimo tih sedam opsesija, odnosno konstrukta koje smo stvorili o tome šta mislimo da jesmo i koji sputavaju našu prirodnu slobodu toka životne energije unutar nas, Kundalini, onda taj tok krene da teče slobodno. Tada izreka velikog drevnog tantrika Abinavagupte da „nije problem u tome da ljudi nisu sreli Boga; problem je u tome što ga sve vreme sreću, ali ga ne prepoznaju“ počinje da dobija smisao.

Živeti uspešan tantrički život znači dopustiti da teče taj pomenuti „tok“, gde život teče bez pravdanja, radosno i spontano uživajući u svim delićima egzistencije i gde je sve u kosmosu u savršenom redu i balansu, kao što je to oduvek i bilo. Izvor tog toga je pomenuta tačka u centru crteža Šri Čakre. Tantričkim jezikom govoreći to je par koji reflektuje tantrički božanski par Šivu i Šakti.

Ako gledamo iznutra Šri Čakru bindu isijava kreaciju i tačka je stvaranja. Gledano spolja, on usisava i tačka je anihilacije. Vidimo na crtežu da tačku okružuje trougao okrenut na dole. Sve dalje širenje trouglova koji iz toga proizilaze jeste stvaranje sveta, uključujući elemente, kosmos, naša tela, um, ego itd. Trougao okolo bindua je objekt, subjekt i dešavanje kojim subjekt iskusi taj objekt. U binduu, ne postoje subjekt i objekt, Muško i žensko su sjedinjeni i nema podeljenosti. Desila se Ljubav.

Baš ta Ljubav je ideja na kojoj se zasniva istočna misao. Tibetanska dzogćen tantra, recimo, podučava da se savršenost najsvetijeg izvora, tj stanje potpuno čiste svesti, prvobitno postiže kvalitetom nepodeljenosti, u kojem su emocije u potpunoj ravnoteži. To stanje svesti se postiže kroz ljubav, ali ta ljubav nije obična samilost. To je stanje u kojem ne postoje ograničenja i ne postoji osećaj tuge, to je prevladjujući osećaj zajedništva gde nema nikog ko bi žalio, niti ikog ko bi bio žaljen. Subjekt i objekt su jednostavno stopljeni. To je ljubav zato što su sve razlike poništene. Sve prosvetljene Bude, u okviru tibetanske tantre, borave u ljubavi tako što sve što se dešava vide kao potpuno prirodno i potpuno izvan patnje. Ljubav je tu potpuno oslobodjenje od vezanosti za našu percepciju stvarnosti, umesto čega se stvarnost vidi onakva kakva jeste, bez uticaja našeg ega. Ljubav je tako za njih trenutak bljeska iskustva koji nekome otkrije realnost, na zapadu bi rekli spoznaja Boga.

To je veoma identično mističnoj spoznaji kod hrišćanskih mistika i orijentalnih derviša. Društvo u kojem su ljudi doživeli mistično iskustvo, neki to zovu i prosvetljenje, te tako i spoznali sebe je društvo sa srećnijim ljudima.

Ljubav u muško ženskoj vezi može dovesti ljudsku dušu do Prosvetljenja.

To je put koji slede i derviši i hinduistički mistici u Indiji. To je put Ljubavi koji se odvija na način prevazilaženja jaza izmedju dve duše koje se razvijaju kao partnerske srodne duše.

U Indiji ove dve škole su se tako harmonično ispreplele tako da se u nekim delovima Indije više uopšte ne mogu razdvojiti.

Derviši predstavljaju „stanje razdvojenosti“ izmedju Ljubavnika i Ljubavnice (namerno su korištena velika početna slova) tako što se Voljen i Voljena, kao Bog i Obožavalac, projektuju na Muško-Ženski odnos. Svako je i Ljubavnik i Ljubavnica i Voljeni i Voljena onog drugog.

Tu se posmatra Bog kao Obožavani suprug, dok je obožavalac Žena Ljubavnica. Na primeru Hinduizma možemo reći da je ovo generalizacija Muškarca kao Krišne i žene kao Rade, Hindusi vide Krišnu i kao nekoga ko se predaje Radi na kraju budući da je ona uzvišenost ljudskog srca pred kojim se i Bog predaje njenoj Ljubavi, budući da nema ništa savršenije od takve ženstvenosti.

U indijskoj tantri se radi malo drugačije nego u uobičajenom hinduizmu i tu se Šiva-Šakti odnos se odvija kroz pet faza joginskog savršenstva koje se podudaraju sa 5 elemenata zemlja-voda-vatra-vazduh-duh po modelu koji sledi kosmičku matricu prirodne evolucije u spuštanju.

1. Ujednačavanje identiteta kroz meditaciju čekanja na Ljubav (apekš-djana) u elementu Duha.

2. Ujednačavanje prosudjivanjem kroz meditaciju postojanosti Ljubavi (upašthapana-djana) u elementu Vazduha

3. Ujednačavanje misli kroz meditaciju na iskustvo Ljubavi (Rasika-djana) u elementu Vatre

4. Ujednačavanje emocija kroz meditaciju na održavanje Ljubavi (seva-djana) u elementu Vode

5. Ujednačavanje tela kroz meditaciju na Ljubav kao ujedinjenje kroz Ljubav (šringara-djana) u elementu Zemlje

Ovo je put spuštanja iskustva svesti. Pravoverni Hindusi doživljavaju ovaj proces kao put podizanja iskustva svesti.

1. Treptaji uzbudjenja čekanja (purvaraga) fizičkim pročišćenjem elementa Zemlje.

2. Koncentracija na romantično zbližavanje dok se čeka na brak (abisara) u emotivnom pročišćenju elementa Vode

3. Razvijanje nežnih osećanja (man) u mentalnom pročišćenju elementa Vatre

4. Ljubav bez odvojenosti (viraha) u pročišženju prosudjivanja pod elementom Vazduha

5. Bljesak radosti zanesenosti ponovnog ujedinjenja (bava-sanmelana) u pročišćenju identiteta pod elementom Zemlje

Sa druge strane derviši takodje ovaj put doživljavaju kao uzdizanje, ali sa drugim fazama:

1. Disciplinovanost (Šerijat) da bi se približili Voljenom

2. Posvećenost predaji (Ebadat) Voljenom

3. Načini vršenja izbora (Tarikat) da bi se shvatio Voljeni

4. Pronalaženje Istine (Hakikat) o vezi u Večitoj Ljubavi

5. Otkrovenje Jednosti (Marfat) sa Voljenim

Da bi opisali ovo iskustvo poslužićemo se opisom našeg bistvovanja koje se može podeliti na tri faze kroz koje prolazimo, naše aktivno svesno stanje, naše stanje dok sanjamo i stanje dubokog spavanja. Dok smo u svakodnevnoj budnoj svesti, ali i u snovima, mi se stalno odnosimo prema najrazličitijim „objektima“. Kad sanjamo naravno iskustvo odnosa je maglovitije i suptilnije, ali i dalje je to odnos nas i sveta oko nas. To je taj trougao oko bindua, koji se međutim usisa u bindu u dubokom snu gde nema odnosa između nas i sveta objekata. Nema drugih koje bi mogli da iskusimo. Kad se probudimo iz sna mi se nečeg sećamo, ali kad se probudimo odmorni iz dubokog spavanja, nemamo sećanje, memorija ne postoji pošto trougao iskustva jednostavno nije postojao i nema čega da se sećamo.

Ovaj trougao oko tačke bindua se uruši i nestane i u stanjima svesti kao što su stanje onoga što bi na zapadu nazvali dubokim prosvetljenjem, u jogi i tantri se to naziva nirvikalpa samadi, gde osećaj za prostor i vreme iščezne pošto i jedno i drugo zahtevaju trijadu subjekta, objekta i iskustva međusobnog odnosa. Ako nema vremenskog i prostornog okvira „ja“ ne može da iskusi „drugo“.

Pošto je bindu tačka izvora kreacije ta se tačka nalazi svuda oko nas i u svemu. Osećaj vrhunskog zadovoljstva  je zapravo u svemu što radimo u životu i sve je u stvari ispoljavanje božanskog sjedinjavanja u tački bljeska sjedinjenja muškog i ženskog principa. Suština prirode žene je ovaj trenutak i vratiti slobodu ženi znači vratiti je u stanje iskustva koje je postojalo na samom početku stvaranja kosmosa, što je trenutak koji je i bio i koji traje i koji će se tek dogoditi.

Veština tantre je iskusiti lepotu kroz bilo šta što nas okružuje, što znači da je osnovno ne opirati se iskustvu i tada svaka ćelija u našem telu treperi. To je onda Ljubav, sa velikim početnim slovom i to ne može da se iskusi umom, to se iskusi metafizičkim srcem.

Osnovni postulat po kojem je tantra postupala bio je stih iz Utara Tantre„Gledaj na ženu kao na Boginju, čija je ona posebna energija, i poštuj je u njenom stanju Boginje“. Tehnički to je bio kompleksan proces gde je žena tretirana kao božanstvo i gde je udovoljavanje njoj bilo tretirano kao zadovoljavanje samog Božanstva. Takav metafizički odnos prema ženi određivao je i njen, čak veoma i privilegovan, položaj u društvu. U Indiji jačanjem vedske kulture, koja je poznavala čak i takve obrede kao što je sati, tj. samoubistvo udovice skakanjem u pogrebnu vatru muža zato što se verovalo da ako muž umre mlad, to je zbog grehova njegove supruge, tantra je u njoj postala nepoželjna, a žena potlačena. Tantra je morala da izađe iz Indije i prvi ozbiljniji pokušaj prenošenja principa tantre na zapad kako bi se napravila društvena promena bio je onaj koji je napravio indijski mistik Ošo Radžniš. Ošo Radžniš je imao iskustvo autentične indijske tantre, ali je 1973. godine na proslavi 64 Jogini u Kalkuti izbačen iz tradicije zbog nekih stvari koje je uradio i od tada on nije podučavao autentičnu tantru.Umesto toga prigrlio je ideje poznatog psihijatra Vilhelma Rajha, koji se odvojio od Frojda i umesto psihoanalize počeo da primenjuju telesnu terapiju i tako napravio nešto što se naziva neotantrom.

Uzimajući ovaj primer kao najpoznatiji možemo reći da su sem njega i druga različita tantrička učenja sa istoka dolazila na zapad. Uporedno ih posmatrajući, isključivši kineske Bele tigrice zato što o njihovim aktivnostima na zapadu nema dovoljno proverenih informacija,možemo da zaključimo da zapad ne deluje kao plodno tlo za takva učenja, ali i da je jaka komercijalizacija i banalizacija seksualnosti za koju se smatralo da prati tantru i u tradicionalnom, kao i u njenom neo obliku, potpuno obesmislila potencijal tantre da pozitivno utiče na zapadno društvo. Savremeni feminizam u velikoj meri eksploatiše indijska tantrička božanstva kao model za oslobađanje žena, ali feminizam na zapadu nikad nije razvio svoje vlastito viđenje ženske moči, već je pokušaj da se umesto toga moć uzme od muškaraca i da se monopolom nad moći umesto da se razvije vlastita snaga, samo iskopira muška moć. Takav uticaj indijskih božanstava na feminizam dobrim delom zasluga je umetničkih instalacija i radova savremenih indijskih umetnica, ali u osnovi to je veoma pogrešan pristup. Iskustvo božanskog je odvojeno od muško/ženske različitosti, klasična tantra ne poznaje diskusiju o rodovima. Tantra je o celovitosti psihe. Zapad mora da, umesto da skroz neadekvatno koristi modele razvijene na istoku, razvije svoju metodologiju koja bi osnaživala žene i omogućila im duhovno iskustvo.

Razmotrimo sad još jedan primer, ovog puta zapadni. Iako Treći kongres komunističke internacionale potvrdio je osnovnu revolucionarnu marksističku doktrinu da ne postoji posebno žensko pitanje, niti potreba za posebnim ženskim pokretom zato što bi udruživanje radnih žena sa buržoaskim feminizmom vodilo do slabljenja snage proleterijata. Zanimljivo je razmotriti ideju o odnosu izmedju polova u sovjetskoj Rusiji i iako su oko toga postojale brojne spekulacije, pa i dezinformacije kao ona da je brak kao institucija bio zabranjen, pravu sliku o toj ideji moćemo dobiti ako pogledamo tekst Napravimo mjesta za krilatog Erosa: pismo radničkoj omladini, koji je 1923. godine objavila Aleksandra Kolontaj. Ona je bila ruska revolucionarka, feministkinja, dugogodišnja ambasadorka Rusije u Švedskoj i Norveškoj i prva žena u savremenoj istoriji koja je bila članica neke vlade.  

Veoma sažeto, ona tu zastupa tezu da se novo društvo gradi na principima drugarstva i solidarnosti, koji zavise i od intelektualnih i emotivnih veza koje povezuju pripadnike zajednice. To znači da su ljudi sposobni za ljubav i tople emocije. Njen stav je da je od početka istorije ljubav izmedju muškarca i žene bila potisnuta u korist vrline lojalnosti zajednici, prijateljstva, odanosti i požrtvovanosti za prijatelje i saborce. Na početku istorije žrtvovati se za prijatelja je bila vrlina, a žrtvovati se za ženu koju neko voli smatrano je za slabost i razlog za podsmeh.

Ljubav prema ženi nije inspirisala na velika dela, već su cenjene samo one emocije koje su zbližavale pripadnike plemena i činile društveni organizam stabilnijim.

Feudalni sistem je i dalje branio društvenu instituciju vladajućih porodica i njihovih interesa. Brak je ugovaran prema interesima porodice i svaki  muškarac (devojka ionako niko ništa nije ni pitao) koji bi izabrao ženu protivno porodičnim interesima je doživljavao osudu, a moralnost nije zahtjevala da ljubav i brak idu ruku pod ruku.
Svako društvo je imalo svoj koncept ljubavi koji je odgovarao njenim interesima. Za Kolontajevu osoba koja oseća ljubav zahteva i unutrašnje kvalitete potrebne graditeljima nove kulture – osjećajnost, odgovornost i želju da pomogne drugima. Po njoj cilj novog društva je da muškarci i žene razviju ove kvalitete ne samo u vezi sa odabranom osobom, već i prema svim pripadnicima zajednice. Ideal ljubavi novog društva u nastajanju uključuje prepoznavanje prava ličnosti druge osobe, uzajamnu podršku i osećajnost, kao i odgovornost prema potrebama drugih. Tako, po njoj, nestaje i „hladna unutrašnja samoća“ iz koje ljudi u buržoaskoj kulturi pokušavaju pobeći kroz gradjanski brak, a ljubav će tako postati emocionalno iskustvo koje povećava ljudsku sreću.

Da bi se to postiglo moraju se ispoštovati tri osnovna principa:

1. Jednakost u vezama (kraj muškom egoizmu i potiskivanju ženske ličnosti).

2. Uzajamno prepoznavanje prava između dve osobe i činjenice da se ne može posedovati srce i duša druge osobe (u smislu vlasništva koje je ohrabreno buržoaskom kulturom).

3. Drugarska osećajnost, sposobnost da se sluša i razume unutrašnji svet voljene osobe (buržoaska kultura ovo zahteva samo od žena).

Tako slabi slepa strast; osećaj vlasništva, egoistična želja da partnera vežemo „zauvek“, a  samozadovoljnost muškarca i samoodricanje žene takodje nestaju. U isto vreme će se razviti vredni aspekti i elementi ljubavi. Povećaće se poštovanje prema pravu ličnosti druge osobe, a naučiće se i uzajamna osećajnost; muškarci i žene će želeti da izražavaju ljubav ne samo u poljupcima i zagrljajima već u zajedničkoj kreativnosti i aktivnosti. Zadatak novog društva nije tako da izbaci ljubav iz društvenog života već da je usmeri prema potrebama nove društvene formacije, i da obrazuje ljubavne veze u duhu velike i nove psihološke sile zasnovane na društvenoj solidarnosti i kreativnosti koja doprinosi celom društvu.

Iako je ovo bio jedan materijalistički i mehanicistički model pogled na svet, on je zapravo bio mnogo humaniji i budući da je pravio adekvatan socijalni okvir za oslobodjenje žena i generalno emocija u vezama, u svojoj osnovi je bio duhovniji od mnogih savremenih pokreta za ženska prava. Ti pokreti pokušavaju ponekad da flertuju sa duhovnošću, ali su još uvek na nivou psihološkog modela i pristupa koji ne može da, poput istočne tantre, ženama omogući autentično metafizičko kosmičko iskustvo.Takođe, to je posao koji moraju žene da urade, zato što muškarac ne može da ženi da moć, pošto bi i to bio oblik dominacije. Dakle ostaje nam samo da čekamo da se na zapadu pojavi nekakva zapadna tantra, za što je potreban društveni okvir koji to podržava i koji je ostvariv u datim okolnostima samo delovanjem organizacija i pokreta koji zastupaju holistički pogled na svet i koji su po pravilu eko-centrični, mirovno orijentisani i ekološki osvešteni.Praveći okruženje koje je nenasilno i koje promoviše razumevanje i ljubav među ljudima, možemo napraviti i jedan zdrav temelj za pojavu nekih novih pokreta i metodologija za žensko iskustvo svesti opisano u tekstu i samim tim jedno humanije društvo zasnovano na duhovnom iskustvu i poštovanju žena.