Ознаке

, ,


Andrew Chumbley (1967-2004) je bio poznati engleski okultista poznat po tome što je iza sebe ostavio sistem tradicionalnog veštičarstva pod imenom Kultus Sabati, a koji je on sam bio definisao kao „transcendentalno čarobnjaštvo“. Chumbley je već imao Nath inicijaciju, dobio je i kaula inicijaciju i napredovao je do odredjenog stepena postignuća. Chumbley jeste bio jedan ozbiljan praktičar i kreativan okultista, tako da je bio pripreman da posle smrti Gurua bude njegov naslednik. Ali on je, iako nije bio dobio postignuće koje nekome omogućuje da sam iniciira što je korak posle dobijanja Šri Vidje koji on nije načinio,  poželeo da sam počne da inicira i inicirao je ljude o kojima Guru nije imao pojma ko su. Ali sukcesija Gurua nastupa tek kad se on povuče iz fizičkog tela i kada je Chumbley-u to bilo predočeno njegova reakcija je bila da će izvesti „Ritual za ubistvo Gurua“. Taj ritual nije nešto što bi trebalo shvatiti kao da neko pokušava da izazove fizičku smrt Gurua, već je to „razvod od tradicije“ što znači „ubijanje Guru linije“. Za manje od godinu dana, kad se Mars premestio iz Ovna u presudjujuću Vagu, Andrew Chumbley je preminuo na sveopšte iznenadjenje britanske i svetske zajednice.

Idemo sada na jedan drugi primer, mnogo bliži nama. Pre jako puno godina u Srbiju je došla jedna škola joge, ugledna i veoma cenjena. Tada je u ovim krajevima njihov verovatno  najeskponiraniji učenik bio izvesni S.G. Iz razloga sujete i ličnog promovisanja on je poželeo da postane Svami i otišao je u glavni grad jedne zemlje koja se graniči sa bivšom SFRJ kod Svamija, Indusa  koji je bio veoma blizak učenik Gurua iz Indije, da to i zatraži. Tada je Svamijev Guru još bio živ u Indiji i ovaj ga je uputio tamo. Život u ašramu nije odmor u ekskluzivnom letovalištu, nisu je to mesto gde bi nekome pet egzotičnih Induskinja okačile vence od cveća i masirale mu stopala, već su našem pretendentu na poziciju svamija  odmah dali da radi najteže poslove. Da im pere noge, da prazni kible sa mokraćom i slično. Posle nekoliko dana S.G. je bio time toliko revoltiran da je strgao malu sa vrata i napravio demonstrativnu scenu u stilu „nećete vi mene da … (i tu ide reč koja se cenzuriše iz razloga pristojnosti)“. Guru je S.M.-u  koji je bio sa njime samo rekao da ga vodi na avion nazad u Srbiju. Godinama kasnije sretao sam S.G. i svaki put je imao istu priču o tome kako je Svami loš, govorio je stvari koje o kojima navodno drugi ćute i slično. Oni koji su ostali uz Gurua pričali su da je S.G. skroz odlepio, što i nije bilo daleko od istine, toliko da je  čak u ličnoj karti promenio ime u  duhovno koje mu je  dao Guru, sve sa namernim prelaskom prelaza na crveno kako bi ga saobraćajac zaustavio i kako bi onda mogao da mu ponosno da ličnu klartu sa tim duhovnim imenom. Koliko je ovo bilo tačno ne znam, niti sam ikada želeo da ulazim u utvrdjivanje istinitosti toga jer to i nije bitno.  Ovo je samo navedeno kao mogući model poremećaja funkcije ega, slične ali ne tako drastične stvari sam i vidjao u različitim grupama. Priča ide dalje tako da je S.M. postao Svami i uspešno godinama vodio grupu za pomenutog inostranog Svamija koji je posle smrti Gurua u Indiji i sam preuzeo ulogu Gurua. Sve je delovalo idilično dok se pre par godina večina članova nije povukla iz ašrama nakon što se delegacija koju je vodio S.M. nije vratila iz posete Guruu i potvrdila da su neki skandali za koje je Guru bio optuživan, bili tačni. To su momenti koji nikad nisu laki, recimo Phyllis Krystal čiju ja knjigu o raskidanjima vezanosti koja je i kod nas prevedena veoma cenim, u nekoj sličnoj situaciji je sve pravdala što je njen Guru uradio, jer je on za nju Bog i šta god da uradi je u redu. To je stav o kojem možemo da diskutujemo, kritikujemo ga ili opravdavamo, ali to je bio njen izbor. Sa druge strane  S.M. je odlučio da nastavi sa jogom, okupljao je Učenike, ali se „razveo“ od Gurua. Ostao je u tradiciji, ili je bar to želeo, tako da je pokušao da preskoči jednu kariku, konkretno nekog ko je bio njegov Guru. Najiskrenije, S. M. je bio neko koga sam ja prilično cenio. Veoma realan i izbalansiranog ega, jednom sam ga pitao nešto o lokama. Rekao je da je to on samo čuo od svog Gurua, ali da nema to iskustvo i da o tome ne može da govori jer ne zna dovoljno iskustveno. To je samo primer koji je meni pokazao da je bio skroman i u realnosti dobro utemeljen čovek.  Bio je jako pristojan i obrazovan čovek i ulivao je poverenje. Šta se sa njim tačno dešavalo posle razlaza sa Guruom  ne znam. Znam da je radio sa učenicima bez Gurua. O njegovom ponašanju i raspoloženju su se čule oprečne priče, iz poštovanja prema njemu bih izbegao navodjenja jer to može i ne mora biti istina. Ali ako su neke tačne to bi bio pokazatelj procesa koji se može očekivati kad neko prekine sa tradicijom, a istovremeno pokušava da ostane u njoj i radi sa učenicima.  Priča se završila tako što je neko vreme nakon toga S.M. preminuo. Pri tome ja i dalje ostajem pri tome da je on bio veliki duhovnjak, na mestu njegovog počivanja su se znatno kasnije dešavali i svetlosni fenomeni, čak postoje i fotografije  koje to svedoče.

Ne zvuči baš najbolje jad se neko rastane od tradicije, zar ne? Hajdemo da onda navedemo još jedan primer,  reč je o većini poznatoj osobi. Naime u pitanju je Osho Rajneesh. Detalji njegove biografije uglavnom su dostupni, ono što se redje pominje je to da je on bio iniciran u tantru kao učenik Pagol Nath Agori Babe. Osho je po svojim stavovima bio prilično radikalan i ne baš u skladu sa tradicijom i na skupu posvećenom 64 jogini,  održanom u Kalkuti u Kalighat hramu 1973, Osho se konfrontirao sa tradicionalno obojenim stavovima Baba Ramnat Agorija, parampara linijom povezanim sa  Pagol Nath Agori.Babom.

Adi_Ganga_flowing_Kalighat_100_years_back

Kalighat hram, Kalkuta

Osho je tom prilikom, po svedočenju prisutnih, ućutkan od strane kako Baba Ramnath Agorija, tako i svih ostalih tantrički priznatih Gurua i autoriteta i od tada Osho se više nije vodio kao deo linije tantričkih inicijata koji pripadaju parampari. Parampara, odnosno sa Učielja na Učenika neprekinuti tok prenošenja znanja, obično kreće od nekog Božanstva i prenosi se sa usta na uho učenika.

Osho Rajneesh sa jednim od svojih Rols-Rojs automobila kojih je imao 93

Osho Rajneesh sa jednim od svojih Rols-Rojs automobila kojih je imao 93

Osho je tako doslovno izbačen iz ovakve linije prenošenja tradicije, a mišljenje koje su tradicionalni tantrici imali o njemu.bilo je da je njegov pokušaj da modernizuje tantru bio u stvari egom motivisana potreba da privuče pažnju na sebe praveći od tantre marketinški pogodan proizvod za konzumerističko tržište.

Činjenica da je izbrisan iz linija prenosa tradicije nije mu smetala da se već sledeće godine preseli u Punu gde je osnovao svoj Ašram i davao sanjasa inicijacije u ono što se danas naziva neo-tantra. Njegova dalja istorija je poznata, uključujući i brojne afere i sudjenja.

A sad ćemo preći na jedan sasvim drugačiji primer. Pre par decenija sam odlazio u tibetansku budističku sangu. U manastiru koji je ta sanga posećivala lama je bio Madjar, čovek sa veoma zanimljivom prošlošću. Naime on je posle ulaska ruskih divizija u Madjarsku 1956. godine prebegao u tadašnju Jugoslaviju i odatle preplivao Piranski zaliv. Iz Italije životni put ga je naneo na Tibet gde je prvo godinama radio najteže poslove u jednom manastiru. Videli smo na primeru S.G. da u Aziji postoje prilično oštre metode da se nečiji ego dovede u što razumnije okvire tako da je pomenuti budući lama disciplinovano i požrtvovano prošao sve te godine dok se nije dokazao da je vredan i spreman.

lama

Visokopoštovani Lama Ngawang

Svi u sangi u koju sam odlazio su već bili dobili utočište sem mene i ja sam ga pitao da li ga i ja mogu dobiti. „To može da ti da samo moj lama“ odgovorio je „dok je on živ ja ne mogu da dajem utočište, jer je to tako po tradiciji.“ Dobro, pravila su pravila i meni je samo ostalo da negde sretnem lamu koji je njemu na Tibetu, kao  i ostalima iz sange u koju sam išao u prilici kad su ga bili sreli, dao utočište. U pitanju je bio  stari tibetanski monah koji se zvao Lama Ngawang i koji je nakon napuštanja Tibeta vodio tibetanski manastir u Švedskoj. On je putovao ponekad po Evropi, najbliže je dolazio u Budimpeštu na budističku akademiju i u manastir u Taru. Ali kad god sam imao priliku da ga sretnem i slušam neko njegovo predavanje, nisam uspeo da mu se obratim i da zatražim utočište. Jednostavno, uvek bi se tu našli neki iz naše sange koji bi rekli da lama sad ne može, a je umoran, drugi put i sl, doslovno mi fizički preprečujući svojim telima priliku da mu pridjem. Tako da je to bila situacija da se gledamo preko drugih ljudi ali da nikada ne pričamo Stanje stvari   po kojem neki drugi imaju utočište, a ja nije trebalo da ga dobijem očigledno je odgovaralo nečijim ego potrebama zbog utiska o pozicioniranju u toj grupi i osećaja veće vrednosti u odnosu na mene i druge koji bi došli, a ne bi imali utočište. Natecanje i borba za pozicioniranjem se očigledno ne mogu izbeći čak ni u najpacifističkijim zajednicama.

I tako sam razmišljao da skupim pare i sam odem u Švedsku i da tamo od lame zatražim utočište. Ali u sred tih mojih premišljanja zazvoni mi telefon i jedna Monika koja je dolazila u sangu i prema meni uvek bila dobronamerna, se javi i kaže da dodjem kod  osobe koja je neformalno bila vodja sange. Kaže radiće se meditacija i da je veoma važno. Ja odem i praktično se zaprepastim kad sam ušao u taj stan. Svi sede u tišini oko nikog drugog do Lame Ngawanga. I ja sednem ispred njega, gde je bilo slobodno mesto i ćutim jer ni ne znam šta bih rekao. On me gleda, gledam ja njega. I kaže on meni „Mislim da si hteo nešto da me pitaš“. Ja mu kažem da bi želeo da dobijem utočište. Čovek izgleda savršeno ozbiljno dok pričamo. On me  pozove u kuhinju da pričamo. Odjednom se od ozbiljnog i strogog duhovnog autoriteta pretvori u jednog nasmejanog dobricu i ponudi me gibanicom koja je tamo bila spremljena za njega i krene da mi priča neke tibetanske šale, da imitira različite vrste ptica sa Tibeta i ja shvatim u jednom momentu da se iskreno i neobuzdano smejem. I on mi onda reče da je sad sve ok, da sam se opustio i da idemo da me inicira. Lama Ngawang je tada bio već prilično star čovek ne baš najboljeg zdravlja. Mogao je držati predavanje u bilo kojoj drugoj zemlji u Zapadnoj Evropi, biti plaćen za to i slušan pomno od dosta ljudi. Umesto toga, umesto novca i slave, on je izabrao da dodje u Srbiju, potroši svoje vreme i svoj novac na put koji nije bio ni kratak, a verovatno ni baš preterano udoban i ugodan, kako bi dao utočište jednom mladog čoveku u nekoj dalekoj zemlji. Lama Ngawang mi je ostao u sećanju kao jedan od svetlih primera osoba koje su od sistema koji su radile dobile neki kvalitet i  za koje bi zasluženo mogli da kažemo da su duhovne osobe.

/Nastaviće se…)