Nakon dužeg razgovora sa ženom iz Splita koja me je ubedjivala da u Hrvatskoj žene imaju veću moć  od muškaraca , zato što se „dopadaju muškarcima“, te da sam „kažnjen od Boga“ i da je jedino katolička crkve ispravna, posvećujem ovaj tekst svim sjajnim ženama koje su danas marširale ulicama raznih gradova  protiv opresivnih politika patrijarhata i kapitalizma koje ugrožavaju žene. Svim ženama koje su marširale u znak internacionalističke solidarnosti, antifašizma, i protiv svih politika koje ugrožavaju ženske živote,  a pod parolom  Smrt fašizmu, sloboda ženama!

64

Gerald Gardner i Margaret Murray (koja je svojevremeno bila poznata baš po svojim teorijama o srednjevekovnim vešticama kao preživelom prehrišćanskom kultu) jedno vreme su bili u intenzivnom kontaktu, a razlog zašto su prekinuli saradnju jeste to što je Gardner smatrao da su veštice samo bile žene koje su nastavile da slede preživele keltske kultove, dok je Margaret smatrala da je poreklo veštičarstva iz Egipta. Za legendarni tradicionalni koven koji je vodio George Pickingill se

George Pickingill

George Pickingill

pak, po njihovoj vlastitoj mitologiziranoj istoriji, smatra da vodi poreklo od francuske porodice Canedown, koju je pre više stotina godina u veštičarstvo uvela grupa lutajućih Roma. Po preseljenju u Englesku ta linija se održala sve do James Murrella, osobe koju su smatrali jednim od najvećih narodnih čarobnjaka u Engleskoj devetnestog veka, i koji je tradiciju dalje preneo na pomenutog Pickingilla.
Romska magija postoji i jaka je, ali je pitanje da li su oni to doneli iz Indije ili je poreklo egipatsko, bliskoistočno ili evropsko. Primer jedne druge verzija porekla veštičarstva može se naći u slučaju Cecila Williamsona, kontraverznog originalnog vlasnika Muzeja Veštičarstva.
Cecil Williamson je bio zanimljiva osoba. Bavio se filmskom industrijom kao asistent producenta, a iz hobija je proučavao okultno, tako da ga je britanska MI6 angažovala sredinom tridesetih da istražuje nacistička interesovanja za okultno.
Bio je blizak sa mnogim britanskim okultistima, uključujući i samog Geralda Gardnera, ali do dan danas nije jasno da li je bio iniciran u veštičarstvo ili ne.
Tradicionalno veštičarstvo je put iluzije. Tu se grade mitovi i alternativne realnosti. Williamson je bio i obaveštajac, a oni nekad posle povlačenja iz službe, imaju profesionalnu deformaciju da nastave da igraju uloge, tako da je u različitim prilikama davao različite verzije istih događaja. Po jednoj verziji, nije nikad bio iniciran.
Po drugoj, kao mali je pokušao da odbrani ženu koju su seljani fizički napali optuživši je da je veštica koja im je razbolela prasiće. Po toj verziji, i zbog takve hrabrosti gde je i sam nastradao, ona se posle sprijateljila sa njim, i još kao dete je učio od nje magiju. Po trećoj verziji, on je kasnije učio magiju od druge veštice koja je videla da ga u školi druga deca maltretiraju i naučila ga vradžbinama da se od njih odbrani. Jedno je sigurno, a to je da je Cecil Williamson, shodno svojoj poziciji vlasnika Muzeja Veštičarstva, upoznao skoro sve okultiste, veštice i vešce u Britaniji i sa nekima od njih se i sprijateljio.
Od svih eksponata u njegovom Muzeju Veštičarstva, ostalo je zabeleženo da su najviše interesovanja privlačile voštane lutke u prirodnoj veličini, od kojih je jedna predstavljala veštičju Sveštenicu koja leži na oltaru. Za razliku od ostalih eksponata u muzeju, za koje se znalo odakle potiču i čemu služe, za ovaj eksponat nije bilo jasno šta predstavlja, sem što je na propratnom tekstu ispod figura pisalo, da je „veštica položena na oltar „Žive Smrti“ spremna za čin duhovnog začeća, kojim živa osoba postaje sposobna da zakorači iz svog smrtnog materijalnog tela u svet iza groba“. Simbol koji se iznad nalazi, vezuje se za feničansku Boginju plodnosti Tanat.

tanat

Uz druge dve voštane figure u muzeju, a koje prikazuju mladu vešticu kako daje dar Rogatom Bogu, pisalo je da narod Tanat još uvek postoji u Severnoj i Zapadnoj Britaniji, i da je to kult koji je verovao u drevnu magiju plodnosti i praktikovao je. Figure su predstavljale po tom tekstu, mladu vešticu koja se zaklinje Bogu Svetlosti. Solarni Bog Tan predstavljao je muški princip, a mesečeva Boginja Tanat ženski, te njihovim spajanjem je nastajao život. Ključ ovog kulta je po tom tekstu bila žena koja je na svakom ritualu predstavljala živi oltar na kojem su prinošene ponude i rađena magija. U tekstu dalje piše, da postoji dovoljno dokaza da se može reći, da je unižavanje ovog rituala od strane hrišćana dovelo do onoga što se danas zna kao Crna Misa, i da se narod Tanat ne bavi crnom magijom, nego da rade za dobro i da bi se mogli nazvati belim vešticama. Cecil Williamson je javno nekad tvrdio da je iniciran u tradicionalno veštičarstvo, nekad da nije, ali neki veoma pouzdani izvori iz britanskog tradicionalnog veštičarstva potvrdili su u privatnom razgovoru da je on imao veze sa ovom tradicijom.
O kovenu Tanat se jako malo zna, sem da su postojale veštice još u vreme drevne Grčke, gde je naročito Tesalija bila poznata po njima, ali se smatralo da to nije autentična grčka tradicija, nego da se njome bave stranci. Kao neko ishodište se navodila Asirija. Prva veštica za koju znamo bila je Kirka, a naziv za ono što je radila, i što je istovremeno i prvi naziv za vešticu koji znamo, bilo je polifarmakos, dakle neko ko radi sa biljem i otrovima.
Jedna od teorija zašto su Kirka i Medea bile prikazivane kao zle praktičarke crne magije jeste ta, da su u to vreme matrijarhalna kultura i religija, čije su one verovatno bile sveštenice, bila okrenuta u korist patrijarhalne.
Moramo da naglasimo jednu stvar a to je, da ne postoji suštinska podela u veštičarstvu. Veštičarstvo je jedno i forma kako će neko da ga praktikuje nije puno bitna. Ono je sposobnost da neko izvodi magiju.
Evropsko veštičarstvo kasnijeg perioda možemo podeliti na nasledno porodično veštičarstvo, tradicionalno veštičarstvo i moderno veštičarstvo. Nasledno porodično veštičarstvo je ono koje se prenosi sa starijeg člana porodice na dete koje pokaže znake da ima u sebi „veštičiju krv“. U većini slučajeva postoji samo jedna Inicijacija i ona je tu da se „održi krv“. Obično inicijacije idu po muškoj ili ženskoj liniji, tipa baba unuku ili otac sina.
Prakse su veoma pojednostavljene, sa što manje rituala i sa naglaskom na praktične čarolije i rad sa biljem. Magijski krug se u većini porodica ne koristi, a oruđa koja se koriste se ne smatraju kao „sveta“ i samo za tu upotrebu. Nema pisanih knjiga i uputstava, a znanje se prenosi usmeno.
Tradicionalno veštičarstvo je takođe nasledno porodično veštičarstvo, koje je u vreme progona veštica postalo više formalizovano, dobilo više ritualizovan oblik i u nekim porodicama čak i antihrišćansku notu u znak protesta protiv inkvizicijskih progona. Ove tradicije se mogu istorijski lokalizovati od perioda približno 15. veka, i koristile su imena lokalnih božanstava. Obično su sledile ili Boga ili Boginju, a ne oboje zajedno.
Inicijacije su prenošene sa žene na muškarca i obrnuto. Karakteriše ih mnogo više ritualnog rada nego u naslednom porodičnom veštičarstvu.
Rad je bio i na vradžbinama i na ritualnom obožavanju. Rađeno je sa posvećenim oruđima, u sakralnom prostoru, ili u stalnom magijskom krugu, ili za te potrebe u uspostavljenom takvom krugu koji bi se nakon rada uklanjao. Tradicionalne grupe su radile u okviru kovena, čiji je broj članova varirao od tradicije do tradicije, a koven
du vodili ili Visoki Sveštenik (često nazivan Magister) ili Visoka Sveštenica (često nazivana Gospa).
Rituali i prakse su zapisivani u knjigu koja se između ostaloga nazivala i Knjiga Senki.
Moderno veštičarstvo počinje od Džeralda Gardnera koji je tvrdio da je bio iniciran u tradicionalno veštičarstvo, ja sam po tom pitanju veoma skeptičan, ali je odlučio da ga sredinom prošlog veka prilagodi ljudima koji žive u modernom vremenu.
Gardnerova tradicija ima tri stepena inicijacije i uvela je polarnost Boginje i Boga. Koristila su se imena Aradia za Boginju, i Kernunos za Boga, ali se ime Boginje menjalo na inicijaciji u treći stepen. Za razliku od tradicionalne gde praznici mogu da variraju, kod Gardnera se fiksno slavi 8 sabata koji su vezani za Sunce i trinest esbata koji su određeni Mesecom. Broj članova kovena je od 5 do 12, a inicijacije se prenose sa žene na muškarca i obrnuto. Radi se isključivo u posvećenom krugu, a rituali su strogo formalizovani i rade se iz Knjige Senki.
Nakon Gardnera, najpre je Aleks Senders napravio svoju vlastitu tradiciju, zasnovanu na modifikacijama Gardnerovog veštičarstva, što su sledili još neki drugi, tako da se danas za nekoliko tradicija koje imaju inicijacijsku liniju do New Forest Kovena u kojem je i Gardner bio iniciran, bez da su napravili neka drastična odstupanja od Gardnerovih postavki kaže se, da predstavljaju britansko tradicionalno veštičarstvo. Da ne bude zabune, to je moderno tradicionalno veštičarstvo i ne govori se o kategoriji tradicionalnog veštičarstva.
Gardnerova i aleksandrijska tradicija su nazvane tradicionalnim, zato što se kasnije pojavio čitav niz različito novih, uz polemike da li su opravdano ili ne, koristile izraz veštičije tradicije.
Neke su bile poreklom od Gardnera, druge nisu, tako da danas imamo jako puno novih i inovativnih tradicija koje mešaju elemente egipatskih misterija, šamanizma, feminizma i kabale i slično sa veštičarstvom, kako ga je postavio Gardner.
Naše domaće veštičarstvo u velikoj meri ima elemente opstalih arhajskih balkanskih kultova, pa tako domaće veštice u istočnoj Srbiji prizivaju Tartara, kao duha koji se nalazi u vodi, što ima smisla budući da se inicijacije u ovdašnjem veštičarstvu i rade blizu reka. Koncept Tartara je preživeli grčki koncept, o kojem se i danas u akademskim krugovima malo zna, budući da je bio čuvan u tajnosti pod pretnjom smrti za otkrivanje njegovih tajni.Tartar je bio po najdrevnijem shvatanju mesto rođenja ljudske duše i samog kosmosa, u čijem centru se nalazila golema vatra, Axis Mundi, koja je osnov uređenja sveta. Docnije je Tartar postao podzemlje puno prokletih duša i neprijatelja bogova, što su hriščani potom adaptirali u svoju predstavu pakla ispunjenog palim anđelima.
Zvezda sa pet kraka, odnosno pentagram, u Grčkoj je bila povezana sa petostrukom misterijom Tartara, tj sa njegovim podzemnim božanstvima kao što su Hekata, Niks, Erebos, Tifon, Kerber, i Erinije. Da je korpus praktičnih grčkih magijskih formula iz perioda pre Nove ere bio dostupan magijskim grupama i praktičarima pre osamdesetih godina prošlog veka, verovatno bi mnogi magijski sistemi danas izgledali bitno drugačije. U tim rukopisima Tifon, inače sin Tartara i Geje, nije predstavljen kao demonizovano čudovište olimpijskih Grka, već je to grčko-egipatski prvobitni praotac neukrotive magijske kreativno-destruktivne siline.
Baš je Tifon onaj koji daje moći veštici. Inicijacija je podrazumevala da neko potpuno nag nosi poput Dionisa, krunu od bršljana i ima povez na očima.
Osoba je umotavana u lanenu tkaninu poput mrtvaca kako bi mogla umreti i vaskrsnuti u svetu duhova. To joj je davalo autoritet i sposobnost da može da komunicira s duhovima i raznim Bogovima. Zapravo nema Inicijacije bez „smrti“. Da bi se neko inicirao mora da umre, a sam grčki glagol τελευτcν ima dvostruko značenje, i inicirati se i umreti.
Moje lično iskustvo je počelo tako što sam u svojim ranim tinejdžerskim danima, upoznao devojku za koju nisam znao da je bila iz veštičje porodice.
Kad smo došli do takvih tema, jednom je rekla da „veštice zapravo nikad ne umiru“ i priredila mi jedno od najbizarnijih iskustava u životu, sa sučavanjem sa nečim što je delovalo kao suočavanje sa jednim dugačkim nizom svih veštica koje su pre nje živele. Devojka je kasnije otišla u Australiju, zato što ju je zvala njena baba da se tamo preseli. Naime, veštice pre smrti moraju da prenesu na nekog Inciiajciju. Njena rođaka u
Australiji nije bila pogodna za to, i poludela je kako mi je rekla. Otac joj se bunio i naprasno je umro, i ona je jednostavno sela u avion i otišla. A ja sam ostao sa jakim osećajem da veštice i dok su žive su u stvari mrtve, a kad fizički umru i dalje su žive na neki način.
No, vratimo se Tifonu. Tokom Inicijacije morao se desiti konkretan mistični događaj koji bi potvrdio da je Iniciajacija uspešna. Konkretno, određena vrsta ptice bi se morala pojaviti sa neba i obrušiti se na osobu, umotanu poput leša, koja se Inicira i dodirnuti je krilima.
To je bio znak da Inicijat/kinja može da uskrsne, nakon čega bi se pokrov odmotavao sa osobe i spaljivao. Tifon je tako vaskrsavao nekoga, ko bi po moći postajao ravan prvobitnim božanstvima, i nakon inicijacije, budući da se Inicijacijom uklone barijere između sveta živih i sveta Bogova i smrti, dobijao moć da priziva razne duhove i božanstva, najčešće koristeći posudu sa vodom, i pre toga prizivajući baš samog Tifona.Videli smo da je Tartar bio mesto primorodijalne vatre i Ose Sveta.
Mnogo kasnije u Evropi su tradicionalne veštice svoju moć zasnivale na paktu sa Bogom koji je bio „Bog-Jarac, vatre i podzemnog sveta“, gospodar magije, plodnosti i smrti. Povezan je i sa kovačkim misterijama, tako je u severnim zemljama bio poznat i po imenu Vejland Kovač.
Zapadni ezoteričari su pravili veliku grešku kada su sledili Jamblihovo mišljenje, po kojem je njegova neoplatonistička teurgija objašnjavala ranije misterijske tradicije. Jamblihova ideje da su hermetički filosofski rukopisi u stvari autentični egipatski tekstovi je bila pogrešna, i Egipćani nisu obožavali „trans-zemaljske“ bogove uz zemaljske, što je zabluda nastala na kasnijim tekstovima koji su bili pod uticajem platonista i gnostika. U ranijim praksama i tekstovima, nije bilo „transzemaljskih“ i „nad-nebeskih“ koncepata tako da neoplatonizam nije uporediv niti objašnjava ranije magijske tradicije.
Čuda se izvode uz pomoć podzemnih duhova slično sufijima koji se pozivaju na Alahovu moć, ali, da bi izveli čuda koriste Džinove za to. Vedantisti takođe tvrde da moć dolazi od Brame, ali koriste Karna Pišaćine i Jakšine da bi izveli čuda.
Postoji usmena tradicja po kojoj se tvrdi da je pomoću pišaći sidija (moći) sam Adi Šankara pobedio u svim svojim debatama.
Dakle, kako su nastale prve veštice? To je misterija, ali sada samo navodimo jednu hristijanizovanu
legendu koja kruži u nekim veštičjim porodicama. Eva je sa biblijskom Zmijom koja ju je i navela da probaju jabuku rodila sina, Kaina. Kain je ratar i uzgajao je bilje, a Avelj je bio stočar. I Kain i Avelj su Bogu nudili žrtve, prvi biljnu, drugi krvnu. Pošto Bog nije bio naklonjen vegeterijanskim žrtvama Kain je kao vrhovnu žrtvu prineo svog rođenog brata Avelja.
Na taj način, kao prvi ubica u istoriji, Kain postaje sličan personifikaciji smrti, te dobija znak koji ga obeležava i to je veštičiji znak koji svi njegovi potomci nose. Postojali su posebni Anđeli visokog ranga koje je Bog postavio da vode računa o ljudima, sa naročitom zabranom mešanja u ljudski razvoj, ali je oko dve stotine Anđela to ignorisalo i odmetnulo se od Boga, postajući tako „Pali Anđeli“. Oni su trebali ljudska tela da ih koriste kao „posude“ kroz koje će se ispoljiti, ali i za seks sa ljudskim ženama. Deca rođena iz takvih veza su nazivana Nefilimi, pola anđeoska, a pola ljudska bića. Anđeli su ih učili mnogim stvarima uključujući i magijske veštine. Azazel, vođa Anđela je izabrao jednog potomka Kaina da ga zaposedne, dok je Lilit izabrala njegovu sestru.Veštice su po toj legendi, one koje su potomci Azazela i Lilit. Oni koji pripadaju toj krvi i imaju veštičji znak mogli su biti inicirani, jer su nosili gene koji su bili Azazelovi, koji je „otac“ veštičarstva, što znači da su veštice u startu nadljudska bića.
Veštičarstvo je veoma staro i donekle je slično šamanizmu. Po legendi vidimo da su pali Anđeli zaposedali ljude kako bi ih učili nekim veštinama, uključujući i magiju. Šamanizam je isto kao i veštičarstvo rad sa duhovima koji zaposedaju šamana. Šaman je neko koga duhovi predaka, ili neki drugi duhovi sa kojim radi, zaposedaju,
i kroz njega govore ili leče ili rade nešto drugo.
Ne može svako da postane šaman. Šamanizam je kao i tradicionalno veštičarstvo stvar plemena ili klana. Neko je rođen u porodici šamana i to mu je u krvi, a ako ga duhovi izaberu onda ako prođe iskušenja postaje šaman. Nekoga interesuje šamanizam, oseća duhove, čak ih i vidi? Čestitke toj osobi na sposobnostima, ali to ne znači da je taj neko šaman. Postoje znaci da su duhovi nekog izabrali i to je veoma bolan i težak momenat
šamanističke krize koja se poredi sa psihotičnom epizodom i koja može trajati prilično dugo. Priča se, i da se to iskustvo i ne preživi uvek. Veoma često ako duhovi nekog i izaberu, tačnije u više od 99% slučajeva, šamanovi predački duhovi mu kaži da ta osoba nije od te krvi i da mora da nađe vezu sa svojim precima i u svojoj vlastitoj kulturi.
Moguće je i da neko kao stranac bude primljen u veštičju ili šamanističku tradiciju, ali to je zavisilo od duhova predaka Biti tako primljen u liniju predaka bila je velika čast. Druge veštičje porodice i tradicije imale su druge mitove, recimo jedna tradicionalna linija koja takođe ima u svojoj mitologiji Pale Anđele,
smatra da su potomci njih i ljudskih žena u stvari vile. Jedna od uvaženijih veštica iz te tradicije mi je jednom rekla, da Inicijacija u tu tradiciju menja DNK na način da onaj ko se inicira zapravo postane sličan vilinskom narodu. Samo ćemo još reći, da je skladno i ranije pomenutoj priči o devojci koju sam upoznao i koja je bila veštica koja je otputovala u Australiju, pravilo da veštica ne sme da umre dok moć ne prenese nekom članu porodice, što se radi preko nekog predmeta,koji može biti ritualni predmet, ali znam i za slučaj da je to bio broš, koji je onda veza te izabrane osobe sa veštičijom moći. Da, veštičarstvo kako smo videli se zasniva na pripadanju veštičjoj krvi, na inicijaciji i na realnoj moći koja od toga dolazi.

Sličnošću između veštičarstva i Tantre između ostalih, bavili su se i Dr John Mumford), u svojoj knjizi “Ekstaza kroz Tantru”, i David Gordon White u svom radu objavljenom u 35. broju “Jugoistočne revije za azijske studije”. Paralele između ove dve stvari mogu se povlačiti na raznim nivoima, a ovde ću se pozabaviti nekim mogućim sličnostima kojima se njih dvojica nisu bavili. Tantra i veštičarstvo, u društvenom smislu, bili su pokreti siromašnih. Dakle, onih koje je u Indiji braminski poredak ugrožavao i koji su imali razloga da se okrenu protiv patrijarhalnog sistema kasti i karmičkih dugova. Žene su tu bile najugroženije; primer za to je Sati obred u kome se smatra da, ako muž umre mlad, njegova udovica je kriva za to, budući da je po braminskim shvatanjima on umro zbog grehova svoje žene, te je sa njim živa spaljivana.
Isto kao što su se u Indiji žene i siromašniji slojevi okretali Tantri, buneći se protiv braminskog poretka, tako su se i u Evropi siromašni ljudi okretali od crkve. Crkva je bila branitelj poretka, a pobuniti se protiv vlastelina značilo je pobuniti se protiv Boga. Ako je neko rođen bogat to je smatrano Božijom voljom, isto kao i to što je neko rođen siromašan. I Tantra i veštičarstvo se bave magijom kako bi se postigli neki konkretni materijalni ciljevi. To je i jedan od razloga zašto su i Tantra i veštičarstvo bili „anatemisani“ od strane bramina i sveštenika. Takođe, obe discipline su orijentisane ka ženi, koja je sveštenica i ima poseban status, i matrijarhalno i matrilinearno su organizovane, što direktno oponira patrijarhalnom sistemom društvenih vrednosti koje obično definišu i brane dominantne i prihvaćene religije i u Indiji i na zapadu. Zato su i Tantra i veštičarstvo bili ozloglašeni i proganjani.
Američki folklorista Čarls Godfri Lilend (Charles Godfrey Leland) objavio je takozvana “Jevanđelja veštica”, što je bio skup tekstova koje je dobio od italijanske veštice po imenu Madlen. Po tim tekstovima, ženska mesijanska figura po imenu Aradia spustila se među ljude da bi siromašne učila magiji i otrovima kako bi se odbranili. Aradia je bila ćerka boginje Dijane, a po toj istoj mitologiji je iz Italije pobegla u Srbiju.
Aradia je tako postala kraljica veštica, koje su i Italiji nazivane strege, a u Rumuniji je, pod jednim od svojih obličja, bila i kraljica vila, što povezuje veštice i vile.
I Tantra i veštice su slavile svoje obrede sa puno smeha, plesa i pesme. Spis “Sadana Vajravarahi”, recimo, daje puno naglaska baš na takvo obožavanje u krugu sa puno muzike.Dakle, u pitanju su dve pojave sa puno sličnosti, nastale nezavisno jedna od druge, u različitim delovima sveta, ali izazvane sličnim sociološkim prilikama i razlozima. Različita klima i geografija uslovile su različite pristupe, ali ono što je recimo u Indiji Kubera, u evropskom folkloru bi bio Oberon, tako da tu postoji puno prostora za poređenje, ali i za adaptaciju i substituciju. Takođe, postoji istorijska veza Tantre u njenoj zapadnoj struji sa veštičarstvom, budući da su Leonard Miles, koji je na zapad doneo levu stazu Tantre, i Gerald Gardner, osnivač modernog veštičarstva, bili ne samo prijatelji, već je Miles bio član jednog od najranijih Gardnerovih veštičijih kovena iz vremena pre revizije koju je uredila Doreen Valiente, kada je izbacila dobar deo magijskih elemenata iz Gardnerove “Knjige senki” i ubacila mnogo više folklornih elemenata kako bi to više ličilo na religiju.
Što se tiče Andrew Chumbley-a, koji je danas jedno od poznatijh imena takozvanog tradicionalnog veštičarstva, on je sa jedne strane imao kontakt sa tradicionalnim veštičarstvom posredstvom Evan John Jones-a, koji je radio sa Robert Cochrane-om, “Tubal Cain” i “1734 tradicije”). Chumbley je sa druge strane bio i tantrički inicijat, koji je u jednom momentu došao u nesporazum sa tradicijom. Uticaj Tantre na njega i njegov Cultus Sabbati je veliki, a kao primer uzmimo njegov ritual “Ljubavnički zov anđela veštičje krvi” objavljen u internom grimoaru za praktičare njegovog sistema. Struktura tog rituala deluje kao da je urađena po Kala čakri.
05Tantra i veštičarstvo su praktično-empirijski. Tantrički spisi napisani su u formi dijaloga, pitanja i odgovora, favorizujući pitanja i skepsu, te samo ono što se lično proveri jeste tako. U Tantri se znanje ne usvaja i ponavlja, već se saznaje iz iskustva. Dalje, Tantru definiše i to što je ona šaktistički kult, što znači da ženski princip, slično vešticama, u njoj ima prvenstvo, metafizički i socijalno.
Druga odlika Tantre je da je ona inkluzivna.
Dakle, za razliku od solarnih i patrijarhalnih sistema koji su dogmatski, u Tantri je bitno da nešto daje rezultat. I tu je još jedna njena sličnost sa zapadnim veštičarstvom. I jedno i drugo su ubacivali stvari spolja koje su davale rezultat. Poznavao sam jednu tradicionalnu vešticu iz Srbije, koja je u svoj rad uspešno ubacila duhove iz Hudu lekcije koje je objavio Milan Gligorijević Gaon, a koja su u stvari prevod uvodnog materijala u knjizi “Gnostički Vudu Priručnik”, čiji je autor Michael Bertiaux (Voudoun Gnostic Workbook). U pitanju su duhovi koji su verovatno bili porodični duhovi Jean Meine porodice sa Haitija. Takođe, negde pred rat, imao sam priliku da vidim par stranica iz dnevnika jedne bosanske veštice iz okoline Mostara. Dobar deo toga što je ona radila bilo je zasnovano na ko zna kom prepisu srednjovekovnog grimoara, sa nekim od sigila, prilično deformisanim, ali još prepoznatljivim.
Sa stanovišta levog puta, što je pristup koji dele i veštice i Tantrici, žudnja ne može biti uništena, kako to pokušavaju mistici desnog puta, pa se bičuju i kleče na užarenom ugljevlju, već žudnja može biti jedino pročiščena. Ne može se odgurati od sebe, ali se može transformisati. Mi smo u suštini našeg bića baš ta ista žudnja, i biti protiv žudnje znači biti protiv sebe i protiv svega što postoji oko nas. Zapravo, pravo odredište prema kome ide levi Tantrik je Kula-Sahasrara (Adho Sahasrara Čakra). Ona se nalazi ispod Muladhara čakre (korenska, bazna čakra), i povezana je sa materijalnim težnjama i žudnjom, te samim tim i sa Majom. Kula-Sahasrara čakra je čista materija i esencija Šakti. Ranije pomenute Asure nastanjuju donja područja, takozvane Tale, dakle one oblasti ispod Muladhara čakre. U indijskoj kosmologiji postoji sedam Loka, nebesa, u kojima prebivaju Deve i postoji sedam Tala. Lokama odgovara sedam čakri koje su poznate na zapadu, a Talama sedam čakri vezanih za nagone, o kojima se malo zna na zapadu. Za moderni zapadni pristup radu sa ovim čakrama vredi pogledati knjigu “Pernata i Vatrena Zmija: Maat Kundalini” (Feather and Firesnake: The Maat of Kundalini) koju je napisala Soror Nema (u rukopisu se ovo delo zvalo The Macedonian Lectures – Makedonska predavanja, zato što je bilo napisano za jednu operativnu okultnu grupu u Makedoniji, a ovo izdanje je prošireno sa dodatnim materijalima o N’Atonu, magiji haosa i magijskom isceljivanju), a izdavač je “Black Moon Publishing” iz Nju Orleansa. Kako se može zaključiti i veštice i Tantrici rade sa takozvanim donjim područjima, dakle htonskim duhovima i božanstvima i to to je još jedna sličnost među njima.
I da bi te sličnosti još više potcrtali sledi par rečenica o samom indijskom veštičarenju, 02kao delu Tantre. Indijsko veštičarenje, kao što je to malopre rečeno za Tantru, radi sa bićima koja se nazivaju Asure, Rakšase i Pišaće. Veštičarenje u Indiji se tolerisalo samo u slučaju kada je suprug želeo da probudi ljubav kod svoje žene, ali ako je hteo, kojim slučajem, da probudi ljubav tuđe žene, onda se kažnjavao novčanom kaznom.
Veštičarenje je u Indji postojalo od najranijih vremena, i podučavano je i praktikovano do uspona i pada manastira Vikramšil u periodu između osmog i jedanaestog veka. Postoji mnogo zapisa o političkoj upotrebi moći Veštičarenja među vladarima, u političkim borbama, kao i drugih zapisa o indijskim vešticama tokom prošlih vekova.
Još u ranim vremenima, sa vešticama je povezivan Agni, bog vatre, koji ima i svoj htonski i nebeski karakter, vrši svešteničku dužnost i postaje bog kiše. Htonski Agni je za nas naročito zanimljiv zato što postoje neka poređenja Rudre (Šive), koji je poistovećen sa Agnijem i grčkim Tifonom.
Njegova boja kose je crvena, a mesto gde prebiva su raskršća. Šiva se povezuje sa

kali

Kali

indijskim vešticama i, u njegovom zastrašujućem obliku Bairave, sa svojom partnerkom boginjom Kali. Zapanjujući su opisi praksi indijskih veštica i njihova sličnost sa delatnostima zapadnih veštica. Na primer: indijske veštice su se takođe bavile otrovima (tada su ih zvali Rasade), imale su sposobnost da se pretvaraju u vukove, pse i mačke, a posedovale su i takozvanu Kečara Viđu (sposobnost da lete kroz vazduh).
Sama Inicijacija i obuka veštica u Indiji takođe je slična radu zapadnih veštica. Novoj veštici bi prvo skinuli svu odeću i potpuno nagu je, u magijskom krugu (mandali), predstavili u zastrašujućoj ceremoniji Bairavi. Deo toga je uključivao jedenje mesa, a što je za braminsku kulturu u Indiji velika jeres. Posle toga bi je podučavali Magiji, što bi im svima omogućavalo da zajedno, slično zapadnim vešticama, potpuno nage polete u nebo. Način za ovakav noćni let bio je da (što je opet veoma slično praksi zapadnih veštica) premažu telo specijalnom mašću. Ne tvrdim da su indijske veštice istorijski bile povezane sa zapadnim migracijama Roma, nili da one u Indiji i danas postoje, ali njihova sličnost sa zapadnim vešticama je očigledna.

chinnamasta