Ознаке


Nedavno sam zamoljen od strane ljudi iz srbijanskog ogranka The Pagan Federation da im pomognem oko runskih lekcija. Naime, njihova predvidjena dopisna runska radionica je zbog obaveza predavača bila u opasnosti da bude otkazana. Lično ne radim u nordijskoj paradigmi baš nešto puno, nekad davno sam bio zainteresovan da udjem u misterije nordijske Boginje Freje, ali mi je Lady Olivia Robertson iz Irske, neko ko je meni bio jako bitan u jednom periodu mog života i za koga sam imao, imam i uvek ću imati samo duboko poštovanje, rekla da je bolje da me zaredi u sveštenstvo Izide jer “Izida će mi doći”.

Olivia Robertson

Lady Olivia Robertson

Mnogo kasnije sam izgubio interes za Nordijce i otišao nekim svojim putevima, mada su se oni vratili budući da recimo inicijacije u neke od stepenova Memfisa & Mizraima uključuju i nordijska Božanstva. Negde izmedju toga dvoga, jedan mlad Beogradjanin, sa kojim sam skupa bio u jednoj post-IOT haotičarskoj formaciji zvanoj Klaster, napravio je svoj vlastiti skup lekcija zasnovana na runama koji je istovremeno mogao da posluži i kao uvod u tzv magiju haosa. Sa njim sam tokom šest meseci prošao te lekcije i tako postao neko ko može i sam da vodi jedan takav runski kurs. U par navrata sam i vodio ceo ciklus lekcija sa probranim ljudima. Bilo je naporno šest meseci se nekom potpuno posvetiti, ali su u par slučajeva rezultati bili natprosečno zadovoljavajući.

Nakon dosta godina, kako rekoh, upitan sam da pomognem i umesto da pišem nove lekcije odlučio sam da upotrebim ove postojeće kroz koje sam i sam prošao. Na ovim prostorima i drugi su prošli kroz taj kurs i drže ga sporadično, neki nisu ali ga opet drže sa svojim modifikacijama, recimo Vesna iz Asatru Srbije je planirala da ga radi izbacivši iz njega elemente magije haosa i vise se koncentrišući na sam nordijski sistem. Neki od tih ljudi znaju mnogo vise od mene o runama, jer su mnogo vise vremena i rada u to uložili. Deo njih rade kurseve dobro, drugima ljudi nisu zadovoljni. Verovatno ni neki od ljudi koji će ga sa mnom prolaziti neće biti zadovoljni načinom na koji ja radim i to je sasvim normalno. Svi smo različiti i raznim ljudima odgovaraju različite stvari i njihove duše iziskuju različite skupove iskustava. Budući da je za mene ovo jedna prilično velika obaveza, na kursu je preko 70 ljudi i njihove izveštaje je potrebno pročitati i odgovoriti na njih, mora se odgovoriti na njihova pitanja, baš kao što je potrebno povremeno napisati i dodatke lekcijama, to znači ne samo da mi to zauzima i dobar deo moga vremena, već i da mi odredjuje interesovanja i razmišljanjam. Zato ima logike da to bude i tema posta na blogu, jer su blogovi pre svega jedan vid veoma personalizovanih pogleda na svet i beleženja onoga što autore blogova aktuelno preokupira i zanima. Stoga sam odlučio da dodatnu lekciju koju pišem za kurs proširim u nekim delovima, a u nekim skratim, te da je postavim u vidu blogerskog teksta što upravo od ovog dela teksta i činim.

Prve dve nedelje kursa su uvodne i tu se polaznici upoznaju sa preliminarnim praksama tipa opuštanje, disanje, centriranje i uzemljianje. Uvek postoje ljudi koji sa tim imaju problem, tako da smo to prošli relativno lako sa par sugestija. Kao alternativno opuštanje odlučio sam da im dam tehniku koja se koristi u joginskim ašramima koji su proizašli iz joganandine škole, a koja deluje kao da može da se univerzalno primeni bez da to oboji njihov rad na bilo koji način nasledjem nekog konkretnog učenja. Slično je uradjeno i za moguće distrakcije tokom meditacije, a način koji sam im ponudio za to je iz tradicije , takodje prilično neutralan po karakteru, tibetanskog budizma. Već u drugoj lekciji smo došli do praktičnog momenta kako praviti rune, budući da se one prave i posvećuju od treće nedelje, svake nedelje po jedna runa. I tu možemo da krenemo sa današnjom temom bloga, a ona je duhovi i kakve oni imaju veze sa celom ovom pričom.

U ezoteriji imamo dva modela, jedan je moderan i čisto psihološki i po njemu se sve i isključivo dešava u našim glavama. Po tom modelu je bitno da neko pravi svoja ritualna pomagala. To je moderan pristup, mislim da je prvi Aleister Crowley pokrenuo tu famu sa ličnim pravljenjem magijskih oružja, da li je to bila metafora ili ne pitanje je. Ali kako vreme prolazi imam sve lošije mišljenje o njemu kao magu tako da mu je to kod mene samo još jedan minus na tasu, ne zanemarujući ni pluseve koje ima, vaganja njegovih zasluga i štete koju je eventualno napravio. Psihološki model podrazumeva da neko pravljenjem orudja ista povezuje sa svojom vlastitom psihom, dok uzimanje nečega što je neko drugi napravio nas povezuje sa njegovom psihom, energijom te osobe, te eventualnim sadržajima i nečistoćama iste. Nije da se ne slažem da nas to povezuje sa tom osobom, ali ne mislim da je to samo pitanje psihe. U tradicionalnom modelu to nije bitno, jer ako ćemo iskreno grimoari daju instrukciju šta da se nabavi, ne da se pravi. Šaman recimo često dobija orudja koja mu je neko drugi dao, napravio ili od nekog drugog dobio. Doreen Valiente, u neku ruku majka modernog veštičarstva sa Patriciom Crowther , imala je pentakle koji su bili na poledjini običnih kućnih tacnica. To je u tradiciji veštica jer u vreme inkvizicije ako bi imale u kući nešto što bi moglo da bude prepoznato kao ritualni predmeti, pretila im je opasnost da budu mučene i žive spaljene. Za razliku od tom modernog modela u tradicionalnom modelu orudja koja pravimo se povezuju sa nevidljivim svetom duhova koji nas okružuje i uz čiju pomoć mi postižemo ono što želimo.

Doreen Valiente & Patricia Crowther

Doreen Valiente & Patricia Crowther

To naravno nije izgovor da podlegnemo potrošačkom društvu i da se uopšte više ne trudimo. Pristup da ono što možemo uradimo sami uopšte nije loš jer tako i sama izrada postaje deo rituala, ali to nije neophodno. Famozne vudu lutke, mada tako nešto u osnovi nema puno veze sa originalnim vuduom, deo su afro-američkih religijskih sistema u Nju Orleansu i praktično su gotovo nepoznate na Haitiju. Ono što je bitno za primetiti jeste to da se u Nju Orleansu veoma često koriste, naročito je tako bilo do sedamdesetih godina prošlog veka, obične kupovne dečije lutke. Za njih očigledno nije bilo bitno ko ih je napravio, bitno je bilo kako ih posvete. Slično vidimo i u dokumentarnom filmu Bight of the Twin o putovanju Genesis P. Orridgea u Benin kako bi bio iniciran u Marasa misterije. Na trejleru, pošto se film još nije pojavio, jasno se vidi da se koriste fabričke, dakle konfekcijske, lutke.

twinDakle, apsolutno nije problem ako neko koristi i kupovne rune, ako ih naravno  posveti na pravi i uspešan način. Postavljalo se pitanje na čemu ih praviti, narune gotovim daščicama koje se kupe ili na isečenoj grani sa drveta? Isto kao što je u redu i kupiti rune i posvetiti ih, tako je isto u redu i koristiti obe vrste drveta. Ali onda je ljude interesovalo kako ide sama procedura seče drveta? Neki su radili po načinu na koji je to dao Scott Cunningham u svojoj knjizi Magical Herbalism. To je sasvim u redu pristup, pogotovo što ga je on preuzeo iz antropološke literature o severnoameričkim indijancima i podrazumeva da se zapravo komunicira sa duhom drveta, dobije dozvola od njega da se od drveta odseče njegov deo i onda kao znak zahvalnosti pored drveta, ili u manju rupu koja se iskopa tik do njega, ostavi neka žrtvena ponuda.  Može zvučati malo kao sujeverje zar ne? Kao dodatak već postojećoj lekciji polaznici su dobili više strana sa uputstvima kako se ponašati tokom rituala u prirodi, kako komunicirati sa prirodom i šta raditi, a šta ne. To je preobimno i ovde to nećemo ponavljati već ćemo se koncentrisati na neke ezoterične principe. Većina ljudi je čula za takozvani astralni plan, to je područje koje nije u domenu materijalnog sveta i koje ima svoje nivoe, a u jednom segnemtu se može doživeti kao realno preslikavanje našeg fizičkog plana. Znači ono što postoji u našem fizičkom univerzumu postoji kao astralna kopija i na astralnom planu. Ono što se dešava na materijalnom planu, uključujući i naše emocije i namere i ostale energetske procese odražava se i na astralni plan. Običan čovek nije svestan astralnog plana i njegovog uticaja, ali isto tako ljudi nisu bili svesni ni virusa i bakterija, što istima nije smetalo da budu uzročnik raznih bolesti i zaraza i tako utiču na ljude i njihove živote. Svaka naša meditacija ili ritual imaju jako odražavanje na astralnom planu gde privlače, poput sijalice koja u noći privlači insekte, razne duhove kako je to ilustrativno i prikazano na slici ispod.

Papusov crtež onoga što se dešava na astralnom planu tokom rituala

Papusov crtež onoga što se dešava na astralnom planu tokom rituala

Ti drugi planovi, uključujući i astralni, mesto su gde se preplićemo sa pomenutim nematerijalnim bićima kojih postoji jako puno. Samo deo njih je poznat, neka od tih bića su klasifikovana, recimo grimoari daju spisak nematerijalnih bića sa kojima je neko nekada radio, popisao ih i to prezentovao u vidu njihovih imena, grafičkog znaka zvanog sigil koji se koristi da se sa njima kontaktira i opisom načina na koji se to izvodi. U jednom od dodataka lekcijama dat je spisak preporučene literature, izmedju ostaloga tu je i knjiga Elves, Wights, and Trolls koju je napisao Kvedulf Gundarsson. U pitanju je možda jedna od najboljih knjiga, odnosno bar je tako smatraju,  o severnom folkloru i nordijskim mitološkim bićima i kao takva je navedena da omogući polaznicima da se upoznaju sa nordijskim bićima čije poznavanje im može zatrebati.  Zašto? Recimo to ovako, kada sam prijatelja iz Norveške pitao kako on počinje svoj rad, kada radi sa runama ili neki drugi rad u okviru nordijskog panteona, on je rekao da prvo pusti adekvatnu muziku kako bi napravio atmosferu koja će ga usmeriti u pravcu tog rada a potom se obrati landvaetirima, liosalfarima i svartalfarima, obavesti ih šta će raditi i u neku ruku dobije njihovu podršku za rad. Tome ko su oni vratićemo se malo kasnije, sada ćemo malo da se zadržimo na muzici. Postoji dosta različite švedske, norveške i islandske folk muzike koja može da korisno posluži za ovakav rad, ali do nje nije tako lako doći. Zato je kao dodatak lekcijama preporučeno da ako neko želi da tako radi koristi neke od poznatijih i lakše dostupnih izvodjača. U ovom slučaju je izbar pao na tri, na Freyu Aswynn, Andreu Haugen iz njenog perioda Hagalaz Runedance i na projekat pod nazivom Wardruna.

Sa leva na desno: Freya Aswynn, Andrea Haugen i Wardrune

Sa leva na desno: Freya Aswynn, Andrea Haugen i Wardrune

Freya Aswynn je neko ko je duboko zašao u svet okultnog i nordijskih misterija, istovremeno je bila veoma uključena u britansku alternativnu muzičku scenu iz koje je nastao takozvani neofolk, ali je meni njena muzika možda previse elektronska za ovu svrhu. Andrea Haugen ima tri CD-a koje je izdala pod nazivom Hagalaz Runedance, to mi je više prijemčivo za ovakve radove, ali možda ipak malo preagresivno. Wardruna meni lično najviše odgovara, u pitanju je norveški projekt koji na originalnim instrumentima svira muziku inspirisanu runama i autentičnim severnim folklorom. The History Channel je koristio njihovu muziku za svoju seriju o vikinzima i mada ljudi sa kojima sam pričao koriste sva tri izvodjača da bi se fokusirali na rad, Wardruna se medju njima pokazala kao najpopularnija od sva tri navedena.

Dobro i kada muzika posluži svojoj svrsi ko su onda landvaetiri, liosalfari i svartalfari? Landvaetiri su duhovi zemlje koji je štite. Kada je na Islandu gradjena avionska baza poslovodja je sanjao ženu koja ga je zamolila da se odloži na kratko vreme pomeranje jednog velikog kamena kako bi ona i njena porodica mogli da se “odsele” odatle. Nakon što je prošlo neko vreme on ju je ponovo sanjao i ona mu je rekla da su se odselili i da sad mogu da pomere taj kamen. Na Islandu na nekim farmama postoji kamenje za koje se veruje da je dom ovih duhova i ono se ne pomera, a deci se ne da da se tu igraju. Liosalfari su svetli elfovi koji žive na nebu, a svartalfari su tamni elfovi, odnosno neka vrsta patuljaka.Ranije pomenuta Gundarssonova knjiga je izmedju ostaloga i preporučena kako bi se ljudi upoznali sa baš takvim bićima i mogli lakše da ako žele i sami uspostavljaju takvu procedure rada koja im može pomoći da im rad bude uspešniji. Znači da bi uspešno radili u nekoj paradigmi, ovaj put nordijskoj, ljudi se izbalansiraju sa “frekvencijom” bića koji su zaštitnici tradicije, pokažu im svoje poštovanje i onda im ovi u najmanju ruku ne smetaju, ali veoma često se očekuje i da pomognu i tako poboljšaju rezultat rada. Pomenuti deo dodatka lekcije koji govori o duhovima prirode i radu sa njima to dosta podrobnije obradjuje, a sad bih kao primer slične prakse naveo i to da je i Morgana Sythove, sveštenica gardnerovske Wicce koja kada je dolazila da ispred The Pagan Federation vodi radionice i seminare u Srbiji, to započinjala obraćanjem lokalnim duhovima zemlje, predstavljanjem sebe i grupe njima i tek nakon toga bi se prešlo na ritualni i meditativni rad.

Margot Adler, Starhawk, Morgana Sythove i Gwiddon Harveston

Margot Adler, Starhawk, Morgana Sythove i Gwiddon Harveston

Ritualni rad podrazumeva ne toliko meditaciju na duhove već njihovo hranjenje kako na simboličan tako i na doslovan način. Mi duhovima nudimo ono što oni nemaju na “onoj” strani. Kada duhovima ponudimo neku tečnost, ili hranu ili dim mirisa oni ne mogu da to konzumiraju fizičkim čulima jer nemaju telo u ovoj dimenziji. Oni svojim astralnim čulima zapravo konzumiraju astralnu suštinu toga što im mi ponudimo. Skori primer jednog svetskog okultiste koji iza sebe ima rad u nekoliko najjačih takvih organizacija u svetu, a koji je on nedavno ispričao, prilično je ilustrativan po tom pitanju. On i njegova supruga radili su ritual vezan za Veneru. Tokom toga koristili su sedam oltara i na svaki oltar su stavili po jednu ružu. Tri preostale ruže koje im nisu bile potrebne ostavili su sa strane izvan ritualno omedjenog prostora. Sutradan svih sedam ruža su bile suve, a tri koje su stajale samo par metara i dalje su delovale još uvek polusveže.

Isto kao što i ljudi vole različite stvari tako ni duhovi ne vole svi iste stvari. Takodje, nemaju svi duhovi sva čula, a oni koji imaju nemaju ih podjednako razvijena, sa izuzetkom visoko razvijenih duhova. Duhovi goecije su recimo takvi duhovi.

Zato je dobro proveriti, čak i ako su to visoko razvijeni duhovi, šta koji duh voli i treba i onda mu to i ponuditi. Redovno hranjenje duhova je osnov naše povezanosti i uspešne saradnje sa njima. Hajde zato da pogledamo malo istorijski kako je to izgledalu u Evropi na primeru žena koje su zvali vešticama.

Veštičiji duhovi pomagači, poznati kao familijari, u srednjovekovnim hrišćanskim tekstovima o progonu veštica smatraju se nižom klasom demona koji su vešticama pomagali pri začaravanju.

Matthew Hopkins, veštice i njihovi duhovi pomagači

Matthew Hopkins, veštice i njihovi duhovi pomagači

Godine 1645. Matthew Hopkins, samoproklamovani lovac na veštice, započeo je brutalnu kampanju protiv veštica u engleskoj oblasti Essex. Pri tome je koristio veoma jednostavan kriterijum da nekog optuži da je veštica. Naime dovoljno je bilo da neko poseduje familijara koji je, po njemu, uzimao oblik neke životinje kućnog ljubimca. Zapravo, posedovanje životinje kao kućnog ljubimca bio je jedan od glavnih motiva u progonima veštica u Engleskoj izmedju 1550. i 1650. godine.

Prvi zapis sa sudjenja vešticama Essexa, iz 1556. pominje samo jednog familijara, mačku sa belim belegom, koju je žena optužena da je veštica navodno zvala Satan. Tu mačku je optužena veštica navodno nasledila od svoje majke, koja ju je opet bila navodno nasledila od svoje majke.

Sledeći zapis, iz 1582, pominje optužbu protiv trinaest žena i navodi čak šesnaest familijara. Treći zapis, iz 1593, nam daje informaciju o nekoliko duhova koje su veštice “inkarnirale” u svoje domaće piliće.

Po tim zapisima, veoma često dobijenim iznudjivanjem i mučenjem, ali ipak sa nekim zajedničkim elementima, familijari se nisu uvek nasledjivali. Familijari su se često sami pojavljivali pred vešticama i nudili im svoje usluge. Potom, familijari imaju svoja imena. Ta imena im po pravilu ne daju veštice same, već ih oni njima sami saopšte. Ostalo je zapisano da “smrtnik ne bi mogao da im da ta imena”.

Familijari su preuzimali razne oblike, najčešće mačke ili psa. Ponekad su ta obličja i menjali, tako se recimo već pominjani duh Satan prvo pojavio kao žaba, da bi se tek posle češće pojavljivao kao mačka, a duh po imenu Tib se prvo pojavio kao dečak, potom kao smedji pas, da bi na kraju njegovi najčešći oblici bili oblik mačke, odnosno jareta. Kad su opisivali te životinje, svedoci su govorili da je bilo jasno da nije reč o normalnim životinjama. Takodje, ponekad su svedoci opisivali životinje koje ne potpadaju medju do sada poznate vrste životinja.

Kao zadaci koje familijari obavljaju za veštice često je navodjena osveta koju za njih obavljaju. Tako je recimo ranije pomenuti duh Satan za svoju prvu vlasnicu ubio čoveka koji je odbio da je oženi, a potom za novu pobio komšijske prasiće. Iz svedočenja Ursley Kempe, takodje optužene da je veštica, saznajemo da je ona imala četiri familijara. Dve mačke, Titty i Jack, koji su bili zaduženi da ubijaju njene neprijatelje, i belo lane Tiffin i žabu Piggin, koji su samo mučili njene neprijatelje paralisanjem, telesnim bolovima i uništavali njihovu imovinu.

Grillot de Givry u svojoj knjizi Witchcraft, Magic and Alchemy, izdatoj 1931. i u dobroj meri zasnovanoj na ekstremno retkim rukopisima koje je autor nalazio u privatnim francuskim zbirkama, navodi da su veštice svoje “žabe krstile, oblačile u crni somot i kačile na njih mala zvonca nakon čega bi ove igrale”. Slično ovome, zapisi sa sudjenja, ali i Maleus Maleficarum, vodič za lovce na veštice, navode da su se veštice naročito starale o svojim ljubimcima, sa naročitim naglaskom na hranjenju. Alice Kyteler, irska veštica optužena 1324, svedočila je da je svojim familijarima žrtvovala crvene petlove kako bi ih nahranila. Krv je zapravo opšte mesto u priči o hranjenju familijara. Tako da se verovalo da ih veštice hrane tako što ih puštaju da sisaju krv iz njihovog prsta, odnosno iz nekog drugog dela tela. Veštičiji beleg, koji je tražen na telu veštice kao neki neobičan znak na telu, po verovanju je bio mesto sa kojeg familijari piju veštičinu krv i tako se hrane.

Verovanje u ovakve duhove pomagače koje su veštice imale sreće se i u zapisima sa američkih progona veštica u Salemu.

Mora se biti, duduše, iskren i reći da su samo zlonamerni veštičiji duhovi pomagači bili procesuirani. Srednjovekovni magovi su često prodavali duhove, zarobljene u kamen ili bocu, radi dijagnostikovanja bolesti ili crne magije, otkrivanje izgubljenih stvari ili nalaženje sakrivenog blaga. Takvi duhovi dobronamerne prirode nisu bili, tehnički, zabranjeni.

Ceremonijalni magovi su svoje duhove dobijali od bića koja su prizivali. Drevne veštice, vidimo, su imale sposobnost da im se takvi duhovi sami obrate. Moderna Wicca, uz izuzetak tradicija kao što je na primer Feri tradicija, u dobroj meri je ritualna i zasnovana na pseudo-masonskim ceremonijama i grimoarskoj tradiciji, tj bila je jer je tek docnije Doreen Valiente dodavala etnološke elemente. Tako da moderne veštice i ne moraju da rade sa duhovima, samim tim uglavnom i nemaju ovakve duhove pomagače, već familijarima nazivaju svoje magijske kućne ljubimce, dakle mačke i ostale životinje sa kojima imaju posebnu magijsku vezu.

Verovanje u ovakve duhove pomagače postoji u mnogim kulturama u svetu. Za mnoge, ideja o današnjoj Wicci kao preživeloj drevnoj religiji seoskog stanovništva nije baš prihvatljiva. Postoji i ideja da su sela imala svoje religije koje su bile veoma pogodne da daju kosmologiju i neki etički model ponašanja u zajednici. Veštice su bile kao i šamani stanovnici dva sveta, sveta ljudi i sveta duhova. Nemojmo smetnuti sa uma da veštica u mitovima i legendama ne živi u centru sela sa ostalim stanovništvom. Ona je uvek negde ili na ivici sela ili izvan njega, na granici sveta poznatog odredjenog zonom sigurnosti i udobnosti i sveta koji okružuje selo, koji je svet nepoznatog i opasnog. Na taj način ona je izmedju plemena, karakterisano rečju MI i svega izvan plemena koje karakteriše nešto što bi mogli nazvati ONO SPOLJA. Na taj način ona je i izmedju sveta ljudi i sveta duhova. Njoj se seljani obraćaju kada su im potrebne usluge koje im njihov seoski sveštenik ne može, ili ni ne želi, da pruži. Veštica je tako posrednik izmedju sveta ljudi i sveta duhova u njegovom totalitetu različitosti bića koja ga nastanjuju.

Dakle ekstratična religija sa primesama šamanizma i kontakta sa duhovima bi mogla biti povezana sa prirodom drevnog veštičarstva. Ali da li može šaman da postoji

Janet Farrar

Janet Farrar

izvan plemena? Teško jer čemu bi on služio? Gardner je svoju Wiccu formulisao kao svešteničko služenje božanstvima, bez da se može naći nekih šamanističkih elemenata u tome., ako izuzmemo Drawing Down the Moon ritual, kod koga je pitanje da li dobar deo današnjih Wicca sveštenica tu stvarno i upada u duboko transno iskustvo? O tome kao dilemi govori u svom tekstu objavljenom u izvanrednoj antologiji  Priestesses, Pythonesses & Sibyls (Avalonia, 2008) Janet Farrar, veštičija prvosveštenica i prirodni talenat za medijumstvo i trans, kada poredi svoje iskustvo sa radom nekih drugih Wicca sveštenica koje je sretala tokom svojih putovanja.

No, vratimo se srednjovekovnim vešticama. Ne smemo smetnuti sa uma da su te veštice bile nepismene žene, za razliku od ceremonijalnih magova koji su veoma često bili i sveštena lica, te stoga veštice nisu ni mogle da koriste magijske knjige i komplikovane magijske rituale koje su takve knjige sadržavale. Zato za način na koji su veštice stupale u kontakt sa svojim duhovima pomagačima, može se tvrditi sa velikom izvesnošću, da je bio bliži arhaičnijem “šamanističkom” pristupu nego načinu koji su koristili ceremonijali magovi. Za razliku od srednjovekovne literature koja veštičije duhove pomagače isključivo tretira kao demone, moderni akademski istraživači su mnogo oprezniji tako da ili jednostavno izbegavaju da ulaze u to šta su ovi duhovi stvarno mogli biti, ili ih, kao na primer Emma Wilby u svojoj izvanrednoj studiji Cunning-Folk and Familiar Spirits: Shamanistic Visionary Traditions in Early Modern British Witchcraft and Magic (Sussex Academic Press, 2006), smatraju ostatkom verovanja u vile.

Ta ideja nije bez osnova i ne bi je trebalo odbaciti, isto kao ni ostale ideje koje se sreću o prirodi ovih duhova, no budući da sve te ideje u većoj ili manjoj meri imaju nekakvu osnovanost, razmotrimo širu sliku vezanu za ideju o postojanju duhova i našoj interakciji sa njima.

Kaže se, bez ulaženja u to šta to znači, da su duhovi načinjeni od supstance, ili bar nečega sličnog tome, od koje su i naše misli. Zato oni lako i mogu da utiču na naša raspoloženja i ponašanje. Takodje, duhovi reaguju na naše emocije. Sve što postoji u univerzumu ima neke potrebe, a duhovi od ljudi mogu da imaju potrebu za sledećim:

– generalno da se napajaju na našim intenzivnim emotivnim stanjima ili senzualnim užitcima

– neki duhovi energetski crpe one koji su zavisnici (droga, seks, kocka itd), tj hrane se ljudskim strastima koje proizilaze iz ljudskih slabosti

– neki duhovi su orijentisani na odredjene emocije (strah, tuga, bes…) i naročito ih privlače oni ljudi kod kojih je takva emocija česta (stalno pate, stalno su besni i sl…)

– neki duhovi samo žele pažnju

– neki duhovi ne žele kontakt sa ljudima i žele da ih ljudi ostave na miru

Spektar potreba je naravno mnogo veći, ovde su izdvojene samo neke od njih. Pošto smo rekli da duhovi mogu da utiču na naše misli, možemo da zaključimo da su oni u stanju da naprave i konfuziju u nama, da nas navode na lošu ishranu, na intoksinaciju, na konflikte sa drugima, na perverzan seks itd. Takođe, iskustvo je pokazalo da oni umeju da maskiraju svoje namere tako da ljudi pomisle da žele ono na šta ih duhovi navode. Neodgovorni postupci, neuspeh i osećaj očaja i razočaranja nakon toga benefit su koji duhovi mogu energetski dobiti od onih koje parazitiraju.

Recimo, trenutni slučajevi panike oko smaka sveta 2012, ili panika koju širi David Icke sa pričama o svetskoj zaveri i ljudima reptilima, ili recimo aktuelno histerisanje o kemtrejlsima na nebu. Ne znamo da li su kemtrejlsi postojeći ili ne, ali stepen emocija koje takve priče izazivaju, te očaj kod ljudi jer navodno ne mogu ništa da promene sasvim sigurno jako dobro nahrane neke gladne duhove.

Znači sve što postoji u Univerzumu mora da se hrani, čak i Andjeli, Sveti Jovan Damaskin je ostavio zapisano da je njihova hrana gledanje u Boga. Drugim rečima Andjeli se hrane svetlošću pošto je Bog svetlost. Razni drugi duhovi se ne hrane svetlošću, ali vole recimo krv i potrebna im je i stoga tabu krvi nije slučajan u različitim kulturama. Kako smo videli hranjenje krvlju je bio zajednički motiv u većini svedočenja o vešticama i njihovim duhovima. Zato je logično pitanje šta može neko ko bi želeo da radi sa nekim duhom  da uradi a da ne koristi krv?  Veoma jednostavno, može da ga pita, ili da pita onoga duha od koga će ga dobiti za alternativnu metodu hranjenja.

Ono o čemu se ne priča previše jeste to da se ne razvijamo samo mi sa ove strane. I onostrani svet poznaje razvoj i duhovi se takodje razvijaju i jačaju. Jehova je verovatno bio lokalni duh, koji je postao lokalno božanstvo, veoma brzo rastući budući da je bio veoma ambiciozan. Solomon je žrtvovao hiljade ovaca i bikova kada je posvećivao Hram i žrtvovanje je nastavljeno sve do pred kraj prvog veka nove ere. Indikativno je da su Jevreji polako počeli da nestaju sa istorijske scene kada su žrtvovanja prestala. Slična je bila situacija sa Rimom. Kada su hrišćani zabranili krvne žrtve Rimsko carstvo je polako počelo da propada.

Kada du budisti stigli na Tibet susreli su se sa običajem da se prinose životinjske žrtve planinskim Bogovima (Yul-Lha) i Boginjama jezera (Men-Mo). Budući da je za budiste to bilo neprihvatljivo oni su počeli da nude kao žrtve torme, što je vrsta tibetanskih ritualnih kolača od brašna i putera, obojene u krvavo crveno i u obliku odsečenih glava. Uz adekvatnu vizuelizaciju i mantre, napunjeni za duhove ukusnom pranom tako ponudjene beskrvne žrtve su postale prihvatljive za tibetanske duhove.

Tokom osamdesetih videli smo ponovno obnavljanje Theleme i Zlatne Zore. Devedesete su bile u znaku magije haosa i raznih takozvanih LHP (Left Hand Path) grupa. U zadnjih 10-15 godina svedoci smo buma interesovanja za grimoare , afričke tradicionalne religije poput vudua, santerije ili kimbande, te afro-američko narodno čarobnjaštvo, poznato kao korenski, odnosno duhovni, rad. Dakle u tom zadnjem talasu obnavlja se interesovanje za sisteme koji su svi uključivali i krvne žrtve i dobar deo onih koji su radili na grimoarima počeli su da tragaju, slično budistima koji su stigli na Tibet, za adekvatnim supstitucijama krvnoj žrtvi. Uskoro se očekuje objavljivanje knjige, u izdanju Nephilim Pressa, o žrtvenim ponudama, u kojoj učestvuju neki od eminentnijih okultista današnjice, tako da je za nadati se da će tamo biti reči i o tome.

Kako su tradicionalne veštice sticale svoje duhove pomagače još uvek je izvan njihovih krugova velika nedoumica, tako da ćemo sad dati primer, u nešto simplifikovanijoj formi, kako se to može uraditi preko već pominjanih grimoara. Recimo neko se može obratiti Malfasu, 39. demonu goecije i jednom od demona koji daju dobre uslužne duhove.

 

Crtež Malfasa koji je nacrtao Collin de Plancy i objavio u svom delu Dictionnaire Infernal, a sa desne strane je Malfasov sigil
Crtež Malfasa koji je nacrtao Collin de Plancy i objavio u svom delu Dictionnaire Infernal, a sa desne strane je Malfasov sigil

Goecijski proces zazivanja duhova je veoma komplikovan i dugo traje, ali za kontaktiranje duha dovoljno je koristiti samo njegov pečat, odgovarajuću sveću na kojoj se ureže ono što je potrebno i papir na koji se napiše takodje ono što je potrebno i stavi ispod sveće. Uz odgovarajuće reči i ponude duhu iz goecije obavlja se jednostavan ritual nakon kojeg se čeka neki poseban znak koji bi potvrdio da je dogovor napravljen, ili pojavljivanje duha u snu. Klasičan goecijski pristup koji podrazumeva da se duh prizove, da se maltretira i da mu se preti dok ne uradi ono što od njega tražimo, podrazumeva da je pristup prizivu gde se sa duhom pravi ugovor dajući mu se ono što mu treba najobičnija glupost. Sa druge strane neki moderni magovi, naročito oni koji su paralelno trenirani u nekromantskim afro-karibskim sistemima, pobornici su ovog drugog pristupa. Da taj pristup nije netradicionalan možemo da vidimo i u tehnici tibetanskog budizma, a koja potiče od

Machig Labdron  uklanja svoje unutraćnje zlom rad savremene moongolske umetnice Soyolmaa Davaakhuu

Machig Labdron pobedjuje svoje unutrašnje demone, rad savremene mongolske umetnice Soyolmaa Davaakhuu

tibetanske jogini Machig Labdron koja je živela u jedanestom veku i koja je spojila tibetansko budističko dzogćen učenje sa arhaičnom bonpo tradicijom tibetanskog šamanizma. Ona je kreirala i poznati čod obred. Iz te škole potiče i jedan obred koji se zove Hranjenje demona tokom kojeg se identifikuje odredjeni demon, uspostavlja komunikacija sa njim, te otkriva šta je to što on želi. Zatim se demon hrani time i pridobija kako bi nam bio saradnik. Slično tome, kada je u Srbiji ugovarana šamanistička radionica Yanu Sziga, šamana iz Holandije, postojale su mogučnosti za nekoliko različitih programa, od kojih se jedan zvao Nahranite vaše demone. Ali taj šamanistički postupak kojim se prema nama negativan demon transformiše u našeg saveznika, slično tibetanskom pomenutom obredu, nije baš previše ulivao poverenja ljudima odavde koji su se prijavljivali, pa je za ponudu izabrana mnogo prijemčivija raidonica koja se bavila šamanističkim drvetom sveta.

Vratimo se Malfasu. Kada se uspostavi kontakt sa njim i kad se napravi dogovor da se od njega dobije uslužni duh, čarobnjak bi prvo trebalo da ga pita za ime duha, njegov pečat, kako da se o njemu stara i kako da se taj duh hrani. Marfas će naravno preporučiti hranjenje krvlju, kako su to i stare veštice radile, ali do sad je praksa pokazala da kada mu se objasni da iz tih i tih razloga neko ne želi da koristi krv Marfas mu da alternativni način hranjenja.

Kada dobije sva ta obaveštenja čarobnjaku je potrebno mesto gde će da nastani duha. Veštice su puštale te duhove u svoje kućne ljubimce. Svedočenja da to nisu bile normalne životinje može doći i od toga da kod zaposedanja i životinja i ljudi od strane nekog duha može doći do fizičke promene zaposednutog tela i da zato tokom zaposednutosti ta životinja ili čovek mogu delovati neprirodno i kao da nisu sa ovog sveta. Lično sam posmatrao takve promene fizionomije, ruku i drugih delova tela kod jedne okultistkinje dok je tokom rituala bila zaposednuta. Takodje postoji dosta onih koji su pričali da su se u Jošavi, na imanju koje su koristili Živorad Mihajlović–Slavinski i njegova tada postojeća EGA, kod ljudi dešavale drastične promene čak i oblika glave dok bi se vršio priziv Kosmičke Intelignecije po imenu Lam. Za Aleistera Crowleya su takodje svedoci potvrdjivali da su se dešavale takve transformacije lica i celog tela dok je diktirao Magiku u teoriji i praksi. Zato ju je on i potpisao kao Majstor Therion, a ne kao Crowley, jer je zapravo ona u neku ruku i produkt, ili bar tako smatraju neki koji rade po tom sistemu, To Mega Theriona kao bića sa kabalističkog sveta Briaha.

Ne mora kod svakog puštanja duha u telo da dodje do ovakvih transformacija. Pored uslužnih duhova, današnji magovi koriste i takozvane servitore, veštački kreirane duhove koji im služe za razne potrebe. Servitori su, smatra se, neinteligentne kreacije i bez osećaja, za razliku od familijara, sa jasno definisanim zadatkom. Sa druge strane, savremena iskustva više ljudi su vodila do njihovog, nevezano jedni za druge, utiska da praveći servitore oni u stvari naprave ljušturu u koji se useli neki postojeći duh sa kojim oni onda rade bez da su to bili shvatili?

Jedna od upotreba servitora može biti da se oni projektuju za detekciju oboljenja i lečenje. U takvom slučaju servitor se šalje u telo osobe, prolazi kroz njega i na mestima gde postoji oboljenje “jede bolest”. Fascinantna je bila sličnost sa šamanističkom tehnikom lečenja jednog južnoameričkog plemena, gde bi se prizvao jedan od duhova tog plemena, pustio u telo osobe i onda bi on isto tako skenirao telo i nalazio bolest koju bi onda “napao”. I sam sam se otvorio i tražio da se u mene pusti taj plemenski uslužni duh. Šaman je stajao iza mene tako da nisam

Veštičiji kralj Engleske, Alex Sanders sa suprugom Maxine

Veštičiji kralj Engleske, Alex Sanders sa suprugom Maxine

mogao da ga vidim i neverbalno davao komande duhu pokazujući na deo tela koji ću ja pomeriti. Očevidci su svedočili da sam pomerao one delove tela na koje bi on pokazao što znači da je duh u dobroj meri kontrolisao moje motoričke sposobnosti. Zaposedanje ljudskog bića, u potpunosti, uslužnim duhom jeste moguće. Da li je Crowley imao samo bizaran smisao za humor ili je stvarno zazvao familijara u Neuburgovo telo kojeg je ošišao na nulu sa ostavljeno samo toliko kose da se ispletu roščići, te ga tako vodao po Sahari i lokalnim Beduinima predstavljao kao svog uslužnog duha, nikad nećemo saznati. Ali znamo da je Alex Sanders tako nakon ritualne masturbacije sa jednim magijskim saradnikom kontaktirao familijara po menu Michael koji je bio zaposeo njegovo telo i koristio ga, dok nije malo sazreo, za lude žurke i socijalne neštašluke. Ko je tu koga kontrolisao pitanje je tako da to otvara i dilemu da li je Sanders uopšte imao pojma, ili bar želeo da zna, šta radi?

Nastanjivanje familijara u običnu životinju otvara još jednu mogućnost. Naime, to je kao da veštica ili čarobnjak poseduje kameru na daljinu, gde oči životinje, posredstvom familijara, prenose magu ono što životinja vidi. To zahteva ulazak čarobnjaka u trans. Neki južnoamerički šamani za takve svrhe koriste isto duha i plodove jedne biljke koja se zove djavolje oči. Samo oni za ulazak u trans upotrebljavaju koru izvesnog drveta koju žvaću i koja ima halucinogeni efekat. Plodovi se ili ostave negde odakle je potrebno da pošalju sliku, ili se drže u ruci i njima prelazi preko tela pacijenta da se vidi gde mu je energetsko telo druge boje koja ukazuje na problem i tako mu se dijagnostikuje obolelo mesto.

Duhovi i onostrana bića vole da zaposednu fizičko telo ljudi životinja. South Park sigurno nije pravljen da se neko okultno edukuje, ali epizoda broj 125, emitovana u decembru 2004. pod nazivom Woodland Critter Christmas, solidno ilustruje neke mehanizme zaposedanja tela nekim duhom. Za one koji nemaju smisla za humor, poslužiće kao primer tih mehanizama i drevno bliskoistočno isterivanje ranog oblika demonske boginje Lilith. Za tu svrhu napravili bi figuricu boginje od gline. Uz nju bi stavili figurice crnog i belog psa, skupa sa odgovarajućom hranom kao žrvenim ponudama. Ritualno zazivanje Lilith da predje u glinenu figuricu je trajalo tri dana i kad bi ona napustila telo zaposednute osobe i prešla u figuricu, istu bi razbili mačem i njene delove zakopali u prethodno posvećenu zemlju nekog od uglova gradskih zidina. Figure psa, skupa sa sandalama koje bi stajale pored svega toga, a kojima je svrha bila da odvedu Lilith preko vode, reke ili mora zavisno gde se to dešavalo, stavili bi u brodić koji bi pustili niz vodu.

Naravno, svaki predmet može da bude mesto gde će neko nastaniti duha. Kamenje, boca, mač… ovo zadnje je recimo naročito zgodno ako se pravi začarano oružje. Znači može biti praktično skoro bilo šta.

Moderna posuda pripremljena da se u nju nastani duh

Moderna posuda pripremljena da se u nju nastani duh

Domaći vidovnjaci, gatare i hodže, koji to zapravo i nisu jer hodže se ne bave sihirima i madjijama, zapravo rade sa duhovima od kojih dobijaju infromacije koje posle govore svojim klijentima. Slučaj jedne devojke iz Šida koja je išla kod vračara u Bosnu je takav da je napravila grešku i htela da sedne na neko kanabe gde je već stajalo nešto delujući potpuno nebitno. Vračara se jako iznervirala na to i izbacila je napolje. Stvar je bila u tome što je ona htela da sedne na mesto namenjeno vračarinim duhovima.

Prizivanje u figuru je u prošlosti bilo veoma popularno. Recimo, za Kineze su lavovi bili po snazi odmah iza zmajeva. Zato njihove hramove, na ulazu, veoma često čuvaju takozvani fu psi, što su figure koje predstavljaju kombinaciju lava i psa.

 

Fu psi

Fu psi

U fu pse su prizivali duhove kako bi ti duhovi čuvali ulaz u hram i to je praksa koja se sreće u mnogim kulturama u svetu. Gargojle po katedralama širom Evrope imale su istu tu namenu i zato i jesu tako strašne. Jednostavno opasan duh se ne naseljava u neku figuru koja deluje bezopasno.

U figurice fu pasa, koje se i kod nas mogu naći u kineskim radnjama, moderni magovi koji se razumeju u ezoterični taoizam prizivaju kineske duhove kako bi zaštitili kuću od lopova. Sećam se nekoga ko je koristio te figurice i duhove u njima da bi čuvale njegove knjge i police sa diskovima. Statue Gargojle i Garude su takodje veoma čest izbor i da bi ilustrovali taj process razmotrimo ovde veoma skori magijski projekt jednog američkog modernog čarobnjaka. On je odlučio da ne koristi ni fu pse, ni Gargojlu, ni Garudu, već duh više vezan za grčku/tračku tradiciju. Zato je izabrao figuricu Himere za duha kojeg je prizvati i nastanio u tu figuricu.

Prvo je napunio sigil da bude zaštitni simbol i da služi kao veza izmedju statue i duha. Zatim je koristio odgovarajuće ulje za moć, crnu sveću da prizove duha sa sposobnostima da nanese štetu nekome ko bi pokušao da ugrozi prostor i dve ljubičaste sveće za kvalitet snage. Sedam eksera je koristio da simbolizuju sedam dana u nedelji, ali i sposobnost da duh nanese nekome bol. Lanac je koristio da veže duha za statuu, ali i da to bude duh koji može da veže i tako neutrališe bilo koji magijski napad izveden preko nekog drugog duha, a zemlju sa raskršća za priziv duha pošto su to mesta gde taj duh boravi. Raskršća su veoma bitna u magiji i ona se često tamo izvodi. Jedan od trikova je da ne morate ići uvek na pravo raskršće da bi izveli ritual, možete ga improvizovati na vašem oltaru brašnom.

Ifa sveštenica koja dolazi u ove krajeve iz Slovenije je recimo insistirala kod svojih učenika da ceremonije koje rade, u tom slučaju koliko znam ne u kontekstu raskršća, budu sa belim kukuruznim brašnom, zato što na tome insistiraju Joruba duhovi sa kojima se u Ifi radi. Pošto ovde nisu mogli da nadju u radnjama belo kukuruzno brašno nego samo žuto onda je ona iz Ljubljane nosila kese sa belim kukuruznim brašnom za njihove potrebe. Moj prijatelj koji je vudu hungan je to komentarisao tako da su Joruba božanstva elitistička i da veoma često zahtevaju i skupocenije i probranije stvari, a da oni koji rade po nasledju Fon ljudi nemaju taj problem budući da su duhovi sa kojima oni rade mnogo fleksibilniji po tom pitanju. Sve u svemu potrebno je da znate sa kakvim duhom radite i onda da to prilagodite tom duhu.

U ovom slučaju čak nije potrebno ni raditi brašnom raskršće na oltaru, pošto je korištena zemlja sa raskršća ona je sasvim pogodna za to. Raskršća mogu biti muška i ženska. Generalno većina tretira ukrštanje dva puta kao žensko raskršće, a ukrštanje tri puta kao muško. Shodno polu duha sa kojim se radi uzima se i zemlja sa muškog ili ženskog raskršća. Ovaj duh je bio ženski tako da je za njega pogodno raskršće tri ukrštajuća puta. Njegov omiljeni broj je 9 tako da mu je dobro ponude davati u tom broju. Kuriozitet je da je omiljeno jelo ovog duha baklava, zašto je tako to bi njega trebalo pitati. Zapravo uvek je dobro pitati duha šta želi, kako smo već rekli, a ako standardni metodi komunikacije sa duhovima i divinacija ne daju rezultat može se probati sa odgovorm u snu. Zapadni čest način je da se posle postavljenog pitanja stavi odgovarajuća tarot karta pod jastuk, u ovom slučaju bi to bio Atu II, iliti Prvosveštenica, skupa sa čašom vode pored kreveta. U tarot lekcijama, koje paralelno kursu runa radim, detaljnije obradjujem kako koristiti tarot da se dobiju adekvatni odgovori u snu. Metodi iz drugih tradicija mogu biti različiti, ja sam od Gurua, recimo, dobio mantru koja se radi pred spavanje kako bi se pojavio odgovor u snu. U drevnoj Grčkoj su razvili metode sanjanja do te mere da ne samo da su tako saznavali odgovore, prenoćivši u adekvatnim hramovima, već su koristili spavanje u hramovima za lečenje konkretnih fizičkih bolesti u snu. Zapravo reč terapija koja se danas koristi u medicine ima svoje poreklo baš u ovim praksama. Budući da su na kursu dobrim delom ljudi koji su početnici u narednim dodacima već postojećim runskim lekcijama biće im date instrukcije kako da prepoznaju koji su snovi oni u kojima se stvarno razotkriva neki princip vezan za rune i duhove sa njima povezane, a kako da odbace one snove čije su poruke samo vrtenje podsvesnih filmova uma.

No vratimo se našem primeru. Problem sa izborom ovog duha je da on nema problem da nekom naudi i da čak nekog ubije da bi zaštitio onog ko ga je prizvao, a tada postoji ozbiljan rizik da će Preci te osobe doći da se osvete toj osobi, njenoj porodici i naročito deci te osobe, ako ih ima. Tako da je to veoma delikatan posao za koji je potrebno imati dovoljno znanja i iskustva kako se ne bi napravila šteta drugima i sebi. U ovom slučaju po svim kasnijim pokazateljima ovo je bila veoma uspešna operacija, a slika ove magijske operacije, tačnije oltara pripremljenog pre početka ove operacije, nalazi se ispod. Uz napomenu da nije pametno slikati svoje private oltare ili kutije/predmete u koje naselimo duhove, bez da se pitaju duhovi za dozvolu. Po iskustvu dobar deo njih to ne voli i to ih čini nezadovoljnim. Zato je donja slika uradjena pre nego je počela magijska operacija.

cuvarOno što je zanimljivo jeste to da kada se pogledaju domovi nekih modernih čarobnjaka, da se primetiti da oni imaju negde po kući ostavljene figurice iz Warhammera. Te figurice su se pokazale kao veoma zgodne da se u njih nastane duhovi pomagači čija je namena da štite, tako da je to veoma čest razlog zašto se one nalaze u domovima ljudi koji na ovaj način pristupaju magiji. Kao dodatak tome služi i činjenica da neko koga ja smatram za uspešnijeg modernog čarobnjaka, po narudžbini vrši uslužne magijske operacije nabavljanja ovakvih duhova, pri čemu je veoma uspešan u tome i samim tim i skup, svojim klijentima duhove isporučuje u ručno obojenoj kutiji u kojoj je baš Warhammer figurica sa u njoj nastanjenim duhom.

Primer jedne Warhammer figure

Primer jedne Warhammer figure

Kada je duh smešten i kada se redovno hrani, on bi trebalo da izvršava zadatke koji mu se daju. Neko može imati više od jednog duha, ali se obično smatra da je tri neki optimalan broj za rad. Pošto su duhovi kao i ljudi i pošto je rad sa njima sličan odnosima koji postoje i u redovnom životu, to je kao radni kabinet najbližih saradnika. A najbliži znači da ih nema previše. Duhovi mogu da služe za svašta – od lečenja, preko nalaženja adekvatnog partnera za nas, pa do toga da udjemo u snove drugih ljudi. Duh mora da bude poslušan.

Jedan od načina kontrole duhova je magijskim oružjima. Bodežom i mačem se kontrolišu duhovi. U wicci recimo, koja kad se malo bolje analizira i bar što se tiče tradicionalne britanske Wicce, odražava u dobroj meri zastareli feudalni model društvenog ustrojstva, mač kao kraljevski simbol autoriteta i moći nose samo Visoka Sveštenica i Visoki Sveštenik. Mačem možete da ubijete nekog duha, zavisno od toga kako ga koristite i koji njegov deo koristite, bodežom to ne možete. Naravno to ne funkcioniše ako je duh veoma visokog ranga, recimo ne bi bilo pametno to pokušati na Luciferu na primer. Misterija je šta je Gerald Gardner radio na slici koja je prikazana ispod. Budući da je Morgana Sythove pozbanava Doreen Valiente, koja je bila blizak saradnik Geralda Gardnera, kao i Patriciu Crowther koja je bila Gardnerova Sveštenica pitao sam je, ali je odgovor bio da je to nejasno, ali da misle da je verovatno da tu nije bio ozbiljan. Da li to jeste tako ili ne možda će zauvek ostati misterija?

Gerald Gardner

Gerald Gardner

Uprkos tome što čarobnjak može da kontroliše duha, ili ga čak i ubije, to se ne preporučuje. Ako duh nije poslušan nije je mudro da se čarobnjak pozove na onog višeg duha od kojeg je familijara dobio. Čarobnjak ne bi trebalo da sam kažnjava neposlušnog duha jer za to nema autoritet. Ako ga je, kao u našem primeru ranije, dobio od Malfasa onda zazove Malfasa i požali se. Ovaj bi onda trebalo ili da kazni duha ili da čarobnjaku dodeli drugoga.

Medju polaznicima pojavila se i dilema da li se rune mogu raditi i na životinjskim kostima? Mogu naravno, ali ja to ne bih preporučio. Kosti nas povezuju sa duhovima predaka i kad se radi divinacija kostima tu se smatra da preci govore kroz njih. U Skandinaviji postoji takva tradicija rada sa kostima, doduše sa ljudskim sa groblja, ali to iziskuje i inicijaciju i posebne zaštite i znanje kako se kontrolišu takvi duhovi. A to znanje podrazumeva, recimo, poznavanje posebnih melodija koje se sviraju na svirali od načinjene od butne kosti, sa crkvenog groblja, ili od grane drveta koje raste tamo. Slične prakse su sačuvane i u Britaniji u okviru Ancient Order of Bonesmen. Iz ovoga se može videti kakve veze ceo ovaj tekst ima sa runama. Ima u onom smislu koliko po mom shvatanju neko ne uči rune iz knjiga već od nevidljivog onostranog sveta. Način na koji ja radim, a to se ne odnosi samo na rune, nije da nekom dam skriptu iz koje nešto nauči i onda to ponovi. Moje je da stvorim okruženje i potporu da neko postane sposoban da radi sa runama i da ih uči iznutra. Neće svako biti sposoban, ni spreman, da znanje o runama dobija od nordijskih duhova koji u dobrom delu funkcionišu kao i svi ostali duhovi. Ali oni koji shvate principe, a oni su nagovešteni u gornjem tekstu, biće u stanju da ne sledi slepo nešto što je negde pročitano ili što se čulo, već da elemente nekog sistema znaju da primene u praksi i da postigne neki rezultat. A rezultati su baš ono što bolno nedostaje dobrom delu domaće ezoterične scene …